Za Ruse, bombardovanje Jugoslvije moglo bi značiti više nego za Srbe

Bivša zgrada Ministarstva odbrane SR Jugoslavije/fotografija: Andrej Aleksejev/IA Krasnaya Vesna

U Srbiji je 24. marta obeležena 21. godišnjica agresije NATO-a na SR Jugoslaviju. Tada, 1999. godine, zemlje Severnoatlanskog saveza pokrenule su „humanitarnu intervenciju“ protiv suverene evropske zemlje, pod izgovorom da albansko stanovništvo Kosova i Metohije treba zaštiti od „samovolje“ jugoslovenske vojske i policije. Ali, pitanje Kosova do danas ostaje nerešeno. Crna Gora, koja je tokom bombardovanja, delila sudbinu Srbije kao dela zemlje, već dugo je nezavisna država, a od 2017. i članica NATO-a. Pri tom, srpsko-crnogorski odnosi postaju sve složeniji. Dopisnica REGNUM-a Tatjana Stojanović, razgovarala je sa srpskim istoričarem književnosti, profesorom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Milom Lomparom, o posledicama agresije NATO-a na Jugoslaviju, o perspektivama i zamkama kosovskog pitanja i o „nacionalnom inženjeringu“ u Crnoj Gori. Objavljujemo prvi deo intervjua.

Srbija je 24. marta obeležila dvadesetprvu godišnjicu NATO agresije. Tačno je,da je godišnjica ovog puta ostala u senci epidemije koronavirusa protiv koje se zemlja bori. Kako danas, 21. godinu kasnije, procenjujete posledice NATO bombardovanja na Srbiju?

Danas pouzdano možemo reći da je reč o apsolutno nezakonitom činu, koji do sada, nije dobio nikakvo međunarodno opravdanje. Bio je to čin čistog nasilja. S druge strane, danas je takođe jasno, da je razlog za početak bombardovanja izmišljen – bio je to pogrom albanskog stanovništva na Kosovu. Plan „Potkovica“, koji je objavio nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, pozivajući na vojnu intervenciju, bio je falsifikat, a američke obaveštajne službe su delovale u dogovoru sa zapadnim medijima. Cilj čitave operacije bio je da se pokaže apsolutna snaga Zapada u godini proslave 50. godišnjice od osnivanja NATO-a. Bio je to trenutak kada je pravoslavnim balkanskim narodima, pre svega Srbima, jasno pokazano kako to izgleda kada na Rusiju niko ne računa. Godine 1999. Rusija na Balkanu nije igrala značajniju ulogu. I još gore, agresija na Srbiju dodatno je ponizila Rusiju, ogolivši njenu nemoć pred napadom na prijateljsku zemlju.

Koje su promene usledile na domaćoj političkoj areni Srbije zbog NATO agresije?

Kao rezultat agresije Severnoatlanskog saveza na Srbiju, režim Slobodana Miloševića zauvek je izgubio poverenje građana Srbije. Ne zato što je bio bolji ili lošiji od nekog drugog režima koji bi tada bio na njegovom mestu. Dogodilo se to što je bilo očigledno – Zapad je bio spreman da ide na direktnu, fizičku okupaciju zemlje samo da bi uklonio nezgodni za njega režim, kao što se kasnije dogodilo u Iraku, Libiji i Siriji.

Miloševićev režim je okončan zbog činjenice da se počeo oslanjati na slobodoumne tradicije srpskog naroda, s jedne strane, i na njegov državotvorni potencijal, s druge, i odlučio je da pruži otpor. Ne treba zaboraviti da je srpski narod, jedini u okviru bivše Jugoslavije, koji je već imao dve međunarodno priznate države – Srbiju i Crnu Goru. Te su činjenice sačuvane u kolektivnoj svesti i zato se tako mala i nemoćna zemlja odupirala tako jakom napadu.

Znači li to, da su Srbi, iz straha od mogućeg ponavljanja agresije, bili spremni da svrgnu Miloševića?

Nešto od tog otpora ostalo je na izborima 2000. godine, jer oni koji su pozivali na bombardovanje Jugoslavije, kao što je to činio demokrata Zoran Đinđić, ili oni koje je narod smatrao dirigentima zapadne politike (na primer, Vuk Drašković), nisu mogli predvoditi listu opozicione koalicije. Ovu listu je predvodio Vojislav Koštunica, jer ga je narod s pravom doživljavao kao nacionalno orjentisanog političara. S druge strane, Rusi su ga uglavnom smatrali prozapadnim kandidatom i, čini mi se da do kraja, nisu promenili svoje stanovište. Ali, u ključnim trenucima, na primer, kada je reč o priznavanju nezavisnosti Kosova i Metohije, on je, ipak, bio srpski političar.

Kako Vi ocenjujete značenje bombardovanja SR Jugoslavije na ono što se danas dešava na Balkanu?

Bombardovanje Jugoslavije predstavlja prelomni momenat u istoriji Srbije. To je bio početak fizičkog odcepljenja Kosova i Metohije od Srbije, bio je to početak odvajanja Crne Gore od Srbije. Pored toga, ovaj događaj je otkrio jasnu nameru Zapada da istisne Rusiju iz regiona, što se još uvek sprovodi. Rusija je na Balkanu prisutna od početka 18. veka, još od vremena Dekreta Petra Velikog, koji je upućen balkanskim hrišćanima.

Kada ljudi u Rusiji govore o agresiji NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine, obično naglašavaju da je ovaj događaj promenio svet. Da li se slažete sa ovom ocenom?

Po mom mišljenju, svetski poredak, uspostavljen posle Drugog svetskog rata, srušio se posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke. Rusija je pristala na to, štaviše, na neki način je, čak, igrala vodeću ulogu. Nakon obnove Nemačke, posleratni koncept mira odmah je krenuo da puca. S jedne strane, komunistički svet je uništen, a zemlje Varšavskog pakta postale su deo zapadnih struktura, prvo političkih, a zatim i vojnih. Druga dimenzija je geopolitička. Nakon ujedinjenja Nemačke, države koje su stvorene na osnovu Versajskog ugovora, počele su da se raspadaju. Nemačka je odlučila da uništi ne samo Jugoslaviju, gde je dala značajan doprinos secesiji Slovenije i Hrvatske, već da uništi i Čehoslovačku, u kojoj je situacija bila mnogo mirnija nego u Jugoslaviji. Sve to uticalo je i na raspad SSSR-a.

Geopolitička slika u vreme bombardovanja Jugoslavije, već se drastično promenila. Verujem da je pad Berlinskog zida, tj. ujedinjenje Nemačke, izazvao raspad Jugoslavije. 1999. godina je samo jedna od faza na tom putu. Možda je za Ruse taj događaj bio značajniji nego za Srbe. Prvi put se rusko javno mnjenje suočilo sa kolapsom iluzija o Zapadu, prepoznalo je zločinački impuls zapadne politike, razumelo činjenicu da ugovori i garancije za Zapad ništa ne vrede. Može biti da se rusko društvo probudilo iz letargije, uvidevši da se te garancije neće odnositi ni na Rusiju. U 21. veku ovo se potvrdilo u Osetiji i Ukrajini. Zapad se jednostavno ne pridržava bilo kakvih sporazuma, ako ih može brisati silom. Bombardovanje Jugoslavije pokazalo je da je osnovni jezik Zapada – sila, a glavno njegovo licemerje je to što prikriva silu svojom ideološkom i kulturnom propagandom.

Izvor: REGNUM

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име