Nove kaste Rusije: u kakvom ćemo svetu živeti za 10 godina

0
187
© Оksana Viktorova/Kolaž/Ridus

Od ranog detinjstva govorili su nam da su, u principu, svi ljudi jednaki, samo su neki jednakiji. Njima su na raspolaganju pogodnosti koje drugima nisu dostupne. I bez obzira koliko se trudili, da biste dospeli u ovaj uskospecijalizovani raj, u njemu se morate roditi. Ili da nađete nekoga ko će vas uzeti za ruku i tamo uvesti. Ni pamet, ni talent, ni rad ne služe kao ulaznica u ovaj život blagostanja. Koliko će se društvo promeniti u postkoronavirusnoj eri? Ko će biti potreban, a koga će zbrisati metla istorije?

Kaste, klanovi i rodbina

U Indiji do danas postoji najpoznatiji na svetu društveni sistem kasta. Najviše plemstvo su bramani, zatim su na redu kaštrije-ratnici, zatim vajšije (trgovci, zemljoradnici, zanatlije), obični radnici – šudre i, na kraju, parije – ne pripadaju ni jednoj kasti. Njima se ne približavaju ni oni iz najsiromašnije kaste, šudre, koja je ujedno i najmnogoljudnija. Brak se sklapa unutar kaste, a u ovom sistemu ne postoji socijalana mobilnost.

Nešto slično vidimo u evropskom Srednjem veku: ista vrhovna vlast sveštenstva; aristokrate koje mačem dobijaju krune i imanja; trgovci i zelenaši – meštari; cehovski zanatlije i doktori koji teže da stupe u redove trgovaca; radnici i, na samom dnu, prosjaci i umetnici. Tačno je da su, od 11. veka, kada je otvoren prvi svetski Univerzitet u Bolonji, naučnici počeli da se mešaju u ovoj paleti. Ali, kako je istakao Vladimir Lenjin, koji je intelektualce video ne kao klasu, već samo kao sloj između klasa: „nikada se nećemo oslanjati na inteligenciju, već samo na avangardu proletarijata“. Vođa je znao šta govori: proletarijat se pojavio, iako mnogo kasnije, ali je brzo postao snažna poluga političke moći. I bio je sklon ne razmišljanju, nego akciji.

Zaista, oni se dugo vremena nisu oslanjali na inteligenciju, sve dok njihova vlastita inteligencija nije stasala u SSSR-u. I ona se, do početka 90-ih prošlog veka, veoma poštovala: lekari, učitelji, univerzitetski profesori, pisci, naučnici. Zatim se status inteligencije, sa perestrojkom, pretvorio u ništa. A, na ruševinama velike države pojavile su se tri kaste, moćne i nedodirljive: siloviki, činovnici i biznismeni. Neko vreme su se mogli razlikovati, a sada je to jedna velika kasta sa nekoliko krupnih klanova – elita. Uz njih stoji ruska boemština, čiji predstavnici su „deca elite“. Ovo je prirodan proces: lišeni neophodnosti da rade, oni počinju da se samorealizuju, koristeći u tu svrhu značajne resurse. I to nas dovodi do nekih socijalnih posledica.

Siromaštvo gore od lopovluka

Većina ruskog stanovništva je siromašna. Vrlo siromašna, da se tako izrazimo, živi od plate do plate. Malo je verovatno da će dete iz porodice inženjera iz grada, na primer Koškin, moći da studira na RUDN univerzitetu ili VŠE. Nivo obrazovanja u Koškinu je niži od moskvskog; za privatne časove se nema novca, za izdržavanje deteta u prestonici takođe. A, rad u Koškinu je slabo plaćen. To stvara dodatnu socijalnu barijeru i još više ukopava društveni sloj „običnih“ ljudi, koje karakteriše siromaštvo kroz generacije.

Elite su potpuno udaljene od osnovnog ruskog društva, štaviše, preziru ga. Iskreno ne razumejući zašto ti ljudi – da, ti obični, koji su siromašni i „cvile“ – ne mogu postati bogati, zdravi, lepi i uspešni. Verovatno zato što su lenji i glupi – nema drugog objašnjenja. Takav stav uspešno prikriva diplomatična starija generacija elita; mlađa, pak, ne vidi razlog da takav stav krije. Pre dve godine, mediji su počeli da obraćaju pažnju na čudne izjave adresovane ka „običnim“ ljudima, koje izlaze iz usta predstavnika državne vlasti i krupnog biznisa. Pojava je dobila naziv ebanina verbalis. Na taj način, društvo reaguje na prezir – sarkazmom i mržnjom.

Digitalni Aboridžini protiv Bumera

Sada, i koronavirus nije u tome odigrao ključnu ulogu, zemlja je na pargu eksplozivnog razvoja digitalnih tehnologija.
Iz ovog ključanja i digitalnog talasa, na tržištu rada rađa se novi društveni sloj: IT stručnjaci.

Velika potražnja na tržištu rada, samopouzdanje ove grupe ljudi, koja poseduje neka sveta znanja koja su nedostižna „humanitaristima“, koji imaju sopstveni jezik i pogled na svet – sa svim tim osobinama, IT zajednica podseća na sveštenike drevnog Egipta. Ali, za razliku od svešteničke kaste, pa čak i od ruskih činovnika, IT sektor je otvoren za sve. Ovde vlada večna glad za stručnjacima, neprestano je potreban priliv svežih mozgova i ideja. Prvi put u istoriji tržišta rada približavamo se eri kada pol zaposlenog, njegovo obrazovanje i starost, prisustvo mentalnih poremećaja i fizičkih ograničenja, neće biti važni. Dovoljno je pokazati minimum inteligencije koja je potrebna za rad u IT-u, upornost u savladavanju informacija, sposobnost sistematičnog mišljanja i timskog rada.

Ali, prag za napredovanje ostaje prilično visok: na sceni stoje Bumeri [ljudi rođeni do 1946.] i generacija X [ljudi do 1979. godišta], na koje država više ne obraća pažnju, koji nemaju perspektivu; deo Milenijalaca [ljudi do 1996. godišta] koji misle da nemaju razloga za učenje. U Japanu je, za novu generaciju Z, čak osmišljen i termin – „digitalni Aboridžini“. Ipak, deca rođena posle 2017, nadmašiće po intelektualnom i tehničkom razvoju čak i generacije „digitalnih inženjera“ koje sada pokušavaju da odgaje u Rusiji. Jaz između njih i ostatka društva, već 2035. godine, postaće nepremostiv, a mi ćemo biti svedoci rađanja nove društvene strukture: ograničene meritokratije.

Dakle, predviđa se, da će u roku od 10-15 godina, rusko društvo biti konačno podeljeno na tri osnovne društvene klase. A pandemija će samo ubrzati ovaj proces. Moguće je da ćemo videti ponavljanje epohe „ počasnih fizičara, lirika u usponu“, a za njom – procvat digitalne ekonomije, svemirskog inženjeringa, osvajanje stratosfere, „pametne gradove“ i intelektualni bum.

Izvor: Ridus.ru

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име