Invazija armija i tuđi rat

Susret maršala Petena sa Hitlerom krajem 1940.

Svima nama je važno da pamtimo: protiv nas nisu ratovali samo Nemci. Gotovo čitava Evropa bila je mobilizovana – s različitim stepenom vojne i političke uključenosti. Stoga, Rusi su pobedili ne samo naciste, već i sve one koji su se borili na strani Rajha.

Bresku tvrđavu su napali Austrijanci (njihova 4. divizija nakon anšlusa postala je 45. divizija Vermahta). U novembru 1941. godine ponovo smo ratovali protiv Francuza u Borodinu (legija od 7000 dobrovoljaca iz ove zemlje bila je deo 4. armije fon Klugea). Opkoljeni Lenjingrad gađan je iz haubica napravljenih u pogonima češke „Škode“ i francuskog „Le Creusot“. Oko Smolenska i Tule, Finci su pokazali posebnu surovost u borbama sa civilnim stanovništvom. A kad su u pitanju pljačke, tu su glavni bili Rumuni, koji su čak odneli i zavese iz zdanja Opere u Odesi …

Naravno, ovo nisu svi „podvizi“ invazijskih armija, koje su nam pod Hitlerovom zastavom donosile evropske vrednosti. Ali, dovoljno je samo reći da su nacisti mobilizovali celu Evropu da bi ratovali protiv nas (izuzev Velike Britanije, Irske i nekoliko neutralnih zemalja). Zašto je Hitleru ovo bilo potrebno, uopšte je jasno. Ostaje da razjasnimo: zašto su se na strani okupatora našli ti, čiji potomci danas porede fašističku okupaciju sa sovjetskom?

Kolaboracija i kako se boriti sa tim

Na drvetu velike Pobede već se nalazi 75 jubilarnih prstenova, a tokom proteklih 50 godina otkriveno je toliko „istina“ o tom ratu da ih je sve teže razlikovati od neistine. Tako se i slika promenila.

Kako i čemu verovati na ovoj novoj slici? Kako odstraniti ono što je izobličeno i lukavo retuširano, kako ne ispustiti istinu u novoj paleti boja? Ili je možda potrebno – da se istoriji da još malo vremena kako bi ona postavila sve na svoje mesto?

Pre nekih 40 godina, moj dobar prijatelj, pilot-lovac iz eskadrile „Normandija-Neman“, Konstantin Feldzer, ovako je odgovorio na moju nedoumicu, koristeći se sočnom leksikom koju je naučio na ruskom frontu:

„Ti razumi, koji k.. treba nešto da se čeka, istina se mora braniti ovde i sada, ne čekajući zgodnu priliku.“ Inače se ispostavi da sarađuješ sa nepravdom …

Konstantin nije doživeo da čuje trenutne polemike o ratu i pobedi. Ali je u potpunosti svojim životom objasnio kako se razlikuju oni koji se bore protiv nepravde od onih koji su spremni s njom da sarađuju. Usput, upravo su takvi „saradnici“ tokom rata u njegovoj zemlji dobili naziv kolaboracionisti.

Upoznali smo se 80-ih godina prošlog veka, u redakciji lista „Litgazete“ u Francuskoj. Priču o slavnoj eskadrili pisao sam uoči praznika 9. maja, ali prilično brzo sam shvatio da se lična saga ovog vojnog pilota ne uklapa u praznične kanone.

U maju 1940. godine, kada su započele da pucaju puške i u Francuskoj, mladi poručnik Feldzer uspeo je da obori svoj prvi nemački avion, ali u sledećoj bici njegov avion je bio oboren. Tunis, Alžir, Gibraltar, Španija – gde sve ga rat nije nosio, a kada se ponovo pojavio u Francuskoj morao je da ide pred vojni sud. Jer, samo što je stvorena država Frank-Rajh (Hitler je podelio teritoriju poraženog neprijatelja, uključivši sever sa Parizom u njegov Rajh, a „slobodna zona“, taj Frank-Rajh, pripala je marionetskoj vladi u gradu Viši, poznatoj do tada samo po svojoj marki mineralne vode). Izgleda da je haos oko podele zemlje pomogao pilotu i kazna je bila relativno blaga: „zbog napuštanja jedinice – godinu dana zatvora.“

U zatvoru je neki major Pjer Konstantini hteo da ga privoli da pristupi Legiji francuskih dobrovoljaca koju je formirao za Istočni front. Da je Feldzer rekao „da“, on bi odmah bio oslobođen i vratio bi se nebu. Međutim, Feldzer nije pristao. Izdržao je svoju kaznu do kraja. Po napuštanju zatvora, vratio se 1944. u svoju eskadrilu i na Berezini, piloti Normandije se bore protiv te Legije francuskih dobrovoljaca, koji su se vraćali sa Borodina. A 1. avgusta, u borbi za Keninsberg, Feldzer je ponovo oboren i iskočio je iz zapaljenog aviona.

Ranjen i gotovo slep, pilot se probudio u logoru za sovjetske ratne zarobljenike u Lođu. Ispostavilo se da je tamo bio i njegov drug iz eskadrile, Žan Beisad. Uslovi u logoru bili su toliko teški da su piloti odlučili da se obrate Crvenom krstu sa zahtevom da ih prebace u logor za francuske ratne zarobljenike. Komisija Crvenog krsta odbila je da ih prizna kao Francuze nakon služenja Crvenoj armiji. Zatim su oni odlučili da pobegnu i poverili su se svom sunarodniku, koji je u logoru pekao hleb, tražeći od njega hleb za usput. Tu noć ih SS-ovci dižu iz kreveta: „Boljševici! Bežati ?! “ Ipak će uspeti da prežive.

Šta reći, neki su se borili protiv neprijatelja, drugi su pekli hleb za njega da bi preživeli: nacija je bila duboko ranjena i podeljena – kao i cela Evropa. Hitler je, podsetimo, bacio Francusku na kolena za 44 dana, mnogi nisu ni imali vremena da shvate šta se dogodilo. A šef nove zemlje, maršal Peten, prvo je naredio da se preostala vojska razoruža; pri tom je više od milion Francuza već bilo u nemačkom zarobljeništvu. Kolaboracionizam je postao ključna paradigma nove države: sarađivati, ali ne napuštati mesto, ne pristupati Vermahtu, već ga samo naoružavati. Eto, takva je bila neutralnost.

„Kolaboracionizam će spasiti naciju!“ – javno, da čuju obe polovine Francuske, rekao je Peten Hitleru. Hitler je zahtevao da, umesto ratnih zarobljenika, profesionalci rade za Rajh – tražeći od Francuske najmanje 350 hiljada kvalifikovanih radnika.
Tako se rodio još jedan kolaboracioni termin – „preupregnuti“. „Francuske radničke ruke su naše mirno učešće u pobedi Evrope nad boljševizmom“, rekao je ambasador Višija u Parizu, Fernan de Brinon.

Započeta je trgovina radnicima. 250 hiljada ljudi odvedeno je u Nemačku na prinudni rad, među kojima je bio i budući generalni sekretar Komunističke partije Francuske, Žorž Marše, koji je kasnije pobegao. Tako da „preupregnuće“ s vremenom nije uspelo: nakon što su okusili sir u ovoj nacističko-višijevskoj mišolovci, nacija je otkazala da prati poziv maršala.

„Ali to ne znači“, uvek mi je naglašavao pilot Feldzer, „da nije bilo nekoga ko je želeo da proba …“

Autor: Aleksandar Sabov

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име