Vatra, voda i kamen – u okolini Vrnjačke Banje – 1

0
82
Mataruška Banja

„A, ti dobro voziš po planinama za jednu ženu“, ohrabrio me Pavle kad sam jauknula skrećući na još jednoj krivini serpentine.

Nisam imala kad da odgovorim: skretanje je bilo podmuklo. Prvo sam se pribila ka desnoj strani puta, što je moguće bliže, pokušavajući da zaboravim da je iza njega litica. Zatim sam brzo okrenula volan skroz ulevo, da se ne bih zakucala u krhke stubove, koji ukazuju da je iza njih – opet litica. Uh, savladala sam krivine. Ovo je bilo treće skretanje i ja gotovo da nisam obratila pažnju na to da je put već odavno bio bez asfalta, išaran dubokim brazdama od potoka koji su se slivali usled nedavnih kiša, a ispod kraja puta štrčali su vrhovi snažnih hrastova koji su daleko ispod rasli. Nije mi bilo više žao što sam pristala na ovu avanturu. A, sve je počelo tako bezazleno …

„Dođite u Matarušku Banju, nije daleko od vas, nekih 40 kilometara. Za pola sata ćete stići“, Pavle me je pozvao u goste.

Pavle Todorović – predsednik Srpsko-ruskog društva iz grada Kraljeva i entuzijasta sa znanjem lokalne istorije, bio je moj pokrovitelj kada sam stigla u Vrnjačku Banju.

„Vrnjačku ćete da vidite sutra, a danas obavezno treba da posetite Matarušku Banju, Bogutovačku Banju. Ja ću Vam pokazati takva mesta za koje turisti ne znaju“, iskušavao me Pavle. Naravno da sam pristala.

Mataruška Banja se nalazi u blizini Kraljeva, tačno na magistralnom putu koji ide duž reke Ibar. Prvo prolazite po zemljama čuvenog manastira Žiča – mestu krunisanja prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, čiji je brat Sava, koji je bio proglašen za sveca , doneo u Srbiju pravoslavlje. Zatim, nakon sledećeg skretanja, iznenada, sa desne strane puta, prostire se park – kuće i vile, koje se kriju među drvećem.
Kada se pažljivije pogleda, vidi se da su mnoge vile, zapravo, prazne i napuštene.

„Sve ovo je pripadalo državi. Nakon donošenja zakona o restituciji, vile, koje su sagrađene pre perioda socijalizma, vraćene su naslednicima starih vlasnika. A, to što je građeno za vreme Tita, zatvoreno je i stavljeno na prodaju“, objašnjava mi Pavle. I maštajući dodaje – „Bilo bi lepo kada bi sve ovo kupili ruski investitori. Ovde ima 15 hektara kvalitetne zemlje sa termalnim izvorima, hotel za više od 200 ležajeva, ovde je još jedan hotel, tamo je kupaonica. A, tu je i picerija – vidite li koliko je lepo? Ovde su, ne tako davno, mesta trebala unapred da se rezervišu.“

Picerija na obali Ibra

Zgrada picerije, izgrađena od tamnog drveta, zaista ima dobar položaj: tačno na visokoj obali Ibra, a otvorena terasa u potpunosti se nalazi nad rekom i čini se kao da pliva po reci. U reci stoji ribar sa štapom. Na drugoj strani obale, na zelenoj livadi, pase konj.

„Pavle, da li je sve ovde zatvoreno?“
„Zašto zatvoreno? Sve je otvoreno! Prodaju se samo komercijalni objekti – doneta je odluka da država ne treba da se bavi biznisom. A bolnica, u sklopu odmarališta, je u državnom vlasništvu i ona radi. A, ovo“, Pavle širi ruke, pokazujući na park sa skrivenim kupatilom u njemu i višespratni hotel, čak obuhvata i deo oko reke. „Sve to se prodaje. Zajedno sa Bogutovačkom Banjom. Sve, po ceni od dva miliona evra. Ili četiri, ne sećam se tačno. A, nekada se Mataruška Banja smatrala perspektivnijom od Karlovih Vari! Ipak, sagrađena je kasno, 80-ih godina. Nisu imali vremena da razviju posao – počeo je rat … „

Hotel sa kapacitetom od 200 ležajeva

Krećemo se ka „specijalnoj bolnici za rehabilitaciju“ – tako se u Srbiji nazivaju sanatorijumi.

„A, šta se leči u Mataruškoj Banji?“
„Leči se reumatizam. I sterilitet – ovo je najbolja banja za lečenje neplodnosti.“

Pored nas prolazi žena s jasno zaokrugljenim stomakom, gurajući kolica u kojima veselo guče beba. Pratim je pogledom i primećujem da u parku ima dosta trudnica i mladih majki. Biće da je ogroman park sa senovitim stazama dobar za šetnju s decom, ili je, ipak, voda iz Mataruške Banje lekovita i zaista pomaže kod povećanja nataliteta lokalnih žena. Na klupicama oko sanatorijuma sede ljudi i odmaraju. Fontana je u sredini – voda pršti iz apstraktne skulpture, dok ja pokušavam da razaznam da li ona pokazuje – plod u materici ili meniskus kolena. Tu je i kafić, drugi turisti tu piju kafu i ja mehanički krećem tamo. Već sam navikla na to da je u Srbiji uobičajeno da svratim na kafu, skoro u svaki kafić pored koga prođem. Ali Pavle je odlučno krenuo dalje.

Mataruška Banja

„Sada idemo u Bogutovačku Banju. A, usput ću ti pokazati još nešto. Hoćemo li ići mojim ili tvojim automobilom?“
„Mojim“, odgovaram mehanički, ne očekujući podvalu.

Nije mi bilo odmah žao što nismo krenuli Pavlovim automobilom. Prvo sam poslušno skrenula sa magistrale, prateći uputstva mog vodiča. Put kao put. Malo ide uzbrdo – a, šta još možete očekivati od Šumadije? Ovaj kraj je i dobio ime po srpskoj reči – šuma. Ovde zaista ima mnogo šuma. Ali sve one se prostiru po niskim planinama i brdima, između kojih teku potoci, rečice i reke. Glavna među njima je reka – Ibar. Ova reka, koja izvire u planinama Crne Gore, samo je u Šumadiji, tiha i bez brzaka. Njen planinski karakter odaju samo prolećne poplave – Ibar, u koga se sliva voda sa planina kada se otapaju snegovi i padaju prolećne kiše, izliva se široko i snažno.

Sumljala sam da nešto nije u redu tek kada smo se popeli na dobrih stotinu metara, ili čak i više. Put je postajao sve strmiji i sve uži, iza desnog kraja automobila spuštala se šuma i ja sam sve više drhtala od straha – još se bojim da vozim po planinama.

„Još malo i stigli smo“, hrabrio me Pavle, kada je šljunkovit put prešao u betonski sa dve trake. Zaista, savladavši još jedan strmi uspon, stigli smo do odredišta. Negde na kraju, među hrastovima, blistala je bela skulptura devojke. Desno je stajala izrezbarena drvena kapija, a ispred nje – tron izrađen od debelog hrasta. Veoma dobar, čvrst, s nadstrešnicom – bilo koji srednjovekovni kralj voleo bi da sedne na njega.

Na ovakvom tronu bi voleo da sedi i srednjovekovni kralj

„Ovo je za one koji su stigli“, našalila sam se.
„Zašto se bojiš, voziš dobro, a plašiš se. Put je običan, ovuda ljudi voze i zimi“, kritikovao me Pavle.
„Pavle, zašto smo došli ovde?“
„Sad ćeš da vidiš“, Pavle je imao tajanstveni izraz lica i poveo me do kapije.

Dočekao me je ogroman mermerni krst, na kome je bilo uklesano: „Tako ćemo pobediti!“. Naivni Kupidon uzdizao se na visokom stubu, uz krst. Osvrnula sam se oko sebe. Svuda su bile skulpture, skulpturice i statuetke. Bile su izrađene u raznim stilovima i od različitih materijala.

„Krstovgrad“
Kupidon

„Pavle, šta je ovo?“
„Ovo? Leti je ovde umetnička kolonija. Umetnici dolaze ovde da slikaju, vajaju, ponešto i ostave ovde. Dođi ovamo i pogledaj!“
Zakoračila sam između Kupidona i krsta i zaledila sam se. Ispred mene je bila litica. A iza nje – Šumadija se prostirala i sve se svidelo kao na dlanu.

Vid na Šumadiju

„Eno ga Kraljevo, tamo je Kruševac, tamo Kragujevac. Eno je tvoja Vrnjačka Banja. Tamo je Mataruška Banja. Ziča je iza ovog brda. Ovo je planina Goč, znaš li za festival trubača na Goču? Idem tamo stalno, volim da sviram trubu“, Pavle mi rukom pokazuje čas udesno, čas ulevo. Ja nisam ćutala, ne shvatajući ništa osim neverovatnog pogleda, gde su se narandžasti crepovi sa gradskih krovova mešali sa zelenilom okolnih planina, iznad kojih se plavilo neobično nebo – takvo se nebo može videti samo sa visine …

„Pa, da li je vredelo doći ovde?“
„Vredelo je, Pavle! Vredelo!“
„Pavle, a čije je sve ovo?“
„To je imanje mog prijatelja. On je prodao kuću u gradu i došao je ovde sa suprugom pre dvadeset godina. Od tada, polako gradi sve ovo. On je i kovač, vajar i stolar. Tamo ima i muzej – sakuplja stare stvari. Doveo je jednom jednog Italijana – kada je taj ugledao izložbu, uplašio se. To, rekao je, ne može biti čuvano u privatnoj kolekciji. Sada neću moći da ti pokažem – gazda je bolestan, sve je zatvoreno.“

Polako smo se vratili ka kapiji. Kupidon je razigrano dunuo za nama u rog, koji je držao kod usta. Ili je to bio vetar?

Autor – Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име