Vatra, voda i kamen – u okolini Vrnjačke Banje – 2

0
19

Pre više miliona godina, ovde su besneli zemljotresi i vulkani – tako su nastajale planine Dinarskog planinskog lanca, koje su razdvojile teritoriju današnje Srbije od Jadrana. Na mestu tih vulkana uzdigao se planinski masiv Kopaonika, koji je bogat rudama i mineralima. A duž njegovog perimetra prostiru se začepljeni termalni izvori – vode drevnog mora, prekrivene su milionima tona kamena i nastavljaju da se zagrevaju toplotom iz Zemlje, i probijajući se kroz kamen, na svom putu se oplemenjuju korisnim elementima. Vatra, voda i kamen – to je sve ono što je formiralo termalne izvore jugoistočne i zapadne Srbije.

„Svi termalni izvori jugoistoka i našeg kraja nalaze se oko Kopaonika“, Pavle mi govori istoriju o poreklu lokalnih banja. „I toliko su međusobno različiti, jer prolaze kroz različite stene. Negde su obogaćeni ugljen-dioksidom, negde selenom, negde radonom. Cinka, magnezijuma – svega tu ima, za bilo koju bolest naćiće se izvor! Ovde skreni desno.“

Ponovo izlazimo sa magistrale na put koji vodi u planine.
„Da li je ovo put do banje?“
„Zaustavićemo se na kratko, pokazaću ti takvo mesto kakvo još nisi videla.“
„Pavle, već si mi pokazao. Dovoljno sam se uplašila!“
„Zar je bilo tako loše?“
„Ne, bilo je prelepo, ali …“
„Eto, vidiš! Vozi polako, put je ovuda lakši.“

Put je stvarno bio lakši. Takođe planinski, isto se asfaltni put smenio na šljunkovit, ali nije bilo toliko oštrih krivina i litica. Ali put se toliko granao da sam se, na kraju krajeva, zbunila gde treba da skrenem. Pavle je onda seo za volan i stvar je brže krenula. Zaustavljamo se na omanjoj površini.

„Dođi ovamo!“, Pavle me poziva ka litici.
Prilazim oprezno.
„Pavle, ja se bojim visine …“
„Ne boj se, pogledaj!“

Ispred mene, kao na dlanu se videla – tajanstvena tvrđava Maglič.
Tajanstvena je, jer se ne zna tačno koji od prvih srpskih kraljeva je nju izgradio. A i zbog toga jer je u narodu poznata kao „Jerinin grad“ – legenda kaže da je tvrđavu podigla Jerina (Irina) Prokleta – žena despota Đurađa Brankovića, pri kojem je Srbija pala, pod naletom Otomanskog carstva. Zato je jasno zašto je tvrđava napuštena – jednostavno je izgubila svoj strateški značaj. Mada, ona i dalje stoji dobro: nad liticom od 100 metara, koju sa tri strane okružuje reka Ibar. Stoga je i gotovo nemoguće videti tvrđavu u punom sjaju – most, na jedinom putu koji do nje vodi, je srušen. A sa mesta, gde smo mi stigli, tvrđava je blistala pod suncem poput dragulja, i moglo je da se vidi njenih osam kula.

Tajanstvena tvrđava Maglič

„Vidiš, došli smo s razlogom. Samo odavde može da se vidi cela tvrđava. A, sada idemo ​​do Bogutovačke Banje, nije daleko odavde.“

Napokon, planinski put me više ne plaši – iako je strm, a na nekim mestima litica je iza bočne strane puta, ipak je dobro asfaltiran. Brzo stižemo do odmarališta. Tišina nas dočekuje: samo se čuje cvrkut ptica, šuštanje borova koje vetar njiše i žubor vode. Voda neprekidno teče iz slavine, tj „česme“ – to je naziv za dobro uređen izvor.

„Napuni flašu, popij pre spavanja. Videćeš kako ćeš čvrsto da spavaš“, zapoveda mi Pavle.
Zahvatam vodu koja ima blagi miris sumpora.
„Ova voda je samo za piće?“
„Ne, postoji još jedan izvor, koji vodi do kupatila. Vodu treba i piti i kupati se u njoj, tada ima pravi efekat. Leči sve nervne bolesti!“
„Pretpostavljam da mi to treba – izgleda da su sve moje bolesti potekle od nervoze“, šalim se.
„Znači, možeš sada do kupatila!“, veselo mi se obraća Pavle.

Sa žaljenjem odbijam – nisam uzela kupaći kostim. Ali kupatilo nam ipak pokazuju: dva bazena, muški i ženski. Iza borova, crveni se višespratnica od opeke, sagrađena u obliku trouglaste kuće, koja je tradicionalni vid gradnje u planinskim delovima Srbije, gde krov formira i zidove.

Kupatilo u Bogutovačkoj Banji

Sanatorijum. Takođe u državnom vlasništvu. Isto je zatvoren i prodaje se zajedno sa Mataruškom Banjom. I one zgrade tamo. Sada radi samo kupatilo, a gosti su smešteni u privatnom sektoru.

Hotel u Bogutovačkoj Banji koji je stavljen na prodaju

„A, koliko je ljudi nekad ovde bilo!“, sa žaljenjem govori Pavle.

Privatni sektor ovde čine dobre kuće, gde na svakoj stoji oglas da se iznajmljuju apartmani i sobe. Ima puno ljudi, ali bujne borove šume stvaraju osećaj praznine.

„Ranije je ovde verovatno vrvelo“, kažem ja.
„Ne, banja je oduvek bila mirno odmaralište. Ovde se leče nervi.“

Vraćali smo se u tišini – sigurno je da smirenju u Bogutovačkoj Banji doprinosi ne samo voda. Nisam se više ni brinula na krivinama planinskog puta.

„Ti voziš po planinama dobro i za jednog čoveka“, primeti Pavle dok smo se pozdravljali.
U srpskom jeziku „čovek“ – to je čovek i muškarac. Pavle je, naravno, imao na umu drugo, ali meni je više imponovalo prvo značenje. Zvučalo je nekako ponosno.

Pre odlaska u krevet, popila sam vodu, koju sam natočila u Bogutovačkoj Banji. Bila je prilično ukusna, a miris sumpora je ispario. Spavala sam čvrsto i ustala sam sveža i odmorna.

Autor – Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име