Vrnjačka Banja: znakovi blistave epohe – 2

0
10

Kada sam bila na pregledu kod doktora u sanatorijumu „Merkur“, on mi je prepisao vodu iz izvora „Jezero“. Nazvan je tako, jer se nalazi pored malog jezera po kojem plivaju patke. Po lekovitosti, ova voda je slična sa vodom iz izvora „Topla voda“, ali nema efekta na žuč – ona odgovarama onima koji imaju probleme sa kamenom u žuči. Uz to voda iz „Jezera“ snižava nivo šećera u krvi, i to toliko dobro, da čak i kod dijabetičara dolazi do remisije. Kod bolesti gastrointestinalnog trakta često se prepisuje kombinacija vode iz ova dva izvora. Potrebno je da se pije maksimum litar vode dnevno, nakon obroka. Minimalno vreme trajanja lečenja je 10 dana, optimalno je – dve nedelje.

Iskreno rečeno, ukus vode nije bio dobar i pomalo je mirisala na sumpor – na to utiče prisustvo sulfida u njoj. Jedini izvor koji ne sadrži sulfide je „Slatina“, i deca ga veoma vole. Tu je voda zaista ukusna, a pomalo je slatka. I vrlo je lekovita, naročito za decu: jedan litar ove vode sadrži dnevnu dozu gvožđa, pa ona pomaže kod anemije. Najhladniji izvor, „Snežnik“, bogat je natrijumom i drugim mineralima i njegova voda se koristi kod hroničnih bolesti bubrega i bešike, urolitijaze (kamen u bubregu i mokraćnim kanalima) i posle operacije bubrega.
Za spoljnu upotrebu, hidrataciju i druge procedure koristi se voda iz izvora „Topla voda“. Pored toga što blagotvorno deluje na gastrointestinalni trakt, ima i anti-upalno i sedativno dejstvo, a takođe poboljšava pokretljivost sistema za varenje. Takođe, poboljšava perifernu cirkulaciju, što je posebno važno kod vegetativno-vaskularne distonije, sedećeg načina života i posledica bolesti COVID-19.

Kada me je doktorka Danijela upozorila da se, posle kupanja u termalnoj vodi ( „Dvadeset minuta, ne više, za to vreme organizam će primiti dovoljno korisnih materija!“), može pojaviti osećaj umora, nisam posebno obratila pažnju na njene reči. Ipak, u Srbiji sam se susretala sa termalnim bazenima i uživala sam da ih koristim. Zato sam, prvi put u SPA-centru, uživala u bazenu dva puta po 20 minuta. Bilo je lako izračunati vreme – tačno toliko traje ciklus vodene masaže u bazenu: prvo se mlazovi uključuju duž podvodnih ležaljki, masirajući celo telo, a zatim mlazovi počinju da struje po celom bazenu što dovodi do lokalne masaže leđa i nogu. Bilo je to tako prijatno, posebno uz pauzu za saunu i šetnju stazom sa šljunkom različite veličine, uz promenu temperature vode, da sam sve htela da ponovim. Posle sam shvatila da su tople, kamene ležaljke i soba za meditaciju – sa vodenim dušecima i solarnom lampom – bili tu s razlogom: nakon drugog kupanja toliko sam se opustila, da sam na njima provela veći deo mog dvočasovnog boravka u SPA-centru.

Rezultat od boravka u Vrnjačkoj Banji premašio je sva moja očekivanja. Voda koju sam pila i kupanje u termalnom bazenu pomogli su da se rešim gastro-digestivnih tegoba i nesanice. I ujedno – koža i kosa su mi izgledali zdravije, oči su mi sijale. Iz nekog razloga, zglobovi su prestali da “škripe” – možda je to bio efekat poboljšanja periferne cirkulacije? Još jedan lekoviti efekat vode otkrila sam kada sam otišla da dam krv na analizu: prethodno povišeni šećer u krvi pao je do normalne vrednosti. A najbolje od svega – nestao je stalni osećaj uznemirenosti koji me je pratio od početka epidemije. S nestankom stresa, nestale su i neke moje boljke – kao što je koprivnjača, koje me prilično mučila.

„Lekoviti faktori našeg odmarališta – nisu samo vode, već i klima“, objasnila mi je doktorka Daniela. „Vrnjačka Banja se nalazi u kotlini, između planina koje su prekrivene šumama, između ostalih i četinarima. Vazduh je ovde bogat kiseonikom i fitoncidima. Pa, i šetnje po okolnim planinama i banjskom parku imaju povoljan uticaj na nervni sistem.“

Japanski vrt u parku

I ne samo na nervni sistem. Ja sam izračunala koliko sam koraka prelazila svaki dan – najmanje 10 hiljada! I sve to – u hladu drveća, uz svežinu reke. Nije me iznenadilo to što mi je i figura postala vitkija.

Večeri sam provodila u dvorištu lepe vile „Snežnik“, zapisujući svoje utiske i gledajući na park i reku. Izgrađena 1920. godine, s antikvarnim nameštajem, s ljubaznim osobljem, odmah mi je prirasla k srcu. Kako se ispostavilo – nije bilo uzalud.

Vila „Snežnik“

Prvi put sam se iznenadila kad sam, spustivši se dvorište, u subotu uveče, videla da su stolovi, na toj strani dvorišta gde ja obično radim, ispijajući kafu, pomereni, a stolice postavljene, kao u pozorišnoj sali. Na zidu je visio natpis: „Letnja škola filozofije“.

„Sedite, poslušajte. Danas je na repertoaru Aristotel“, pozvao me simpatični momak Jovan, koji mi obično kuva jutarnju kafu.
„Ne mogu, moram da radim“, uzvratila sam sa žaljenjem.

Da budem iskrena, malo sam se pretvarala. Veoma dobro se sećam lekcija iz sovjetskih sanatorijuma, na koje je čovek mogao da dolazi samo ako mu je bilo izuzetno dosadno. Kako su pametni predavači to shvatili, rešili su da najteže teme obrađuju tako što su materijal „prilagodili za prvake“. Zato mene, a još sam bila udata za filozofa, „banjski Aristotel“ nije uopšte zanimao.

Sve vreme, dok sam kucala po tastaturi noutbuka, sedeći na suprotnoj strani dvorišta, slušala sam: „Sledeća teza Aristotela kaže …“, „Kao što znamo, dijalektika Heraklita …“, “ Iz ove teze proizilazi …“. Završila sam svoj posao tačno kada je i predavanje došlo do kraja. „Dvorana“ na otvorenom bila je puna i ljudi koji nisu planirali da se razilaze. Zgodan mladić s „gorućim pogledom“ raspravljao se sa predavačem, navodeći Hegela i Kanta kao primere.

Proseda, elegantna dama pokrenula je pitanje negativne logike. Na kraju su se i publika i predavač udubili u takve filozofske debate, da sam ja prestala da razumem njihov srpski jezik. Razumela sam samo dve lepe devojke: sudeći po njihovim pogledima na zgodnog mladića, one nisu došle na predavanje zbog Aristotela. Mladić, nažalost, nije primetio njihove poglede, pa su devojke otišle šapućući i kikoćući se.

Dok je drugi put mene uspela da zadivi Jovanova koleginica.

„Zašto ste se premestili za drugi sto?“, upitala me je. Iz nekog razloga – sa zabrinutošću. Obično sam sedela sa laptopom za stolom, u hladu ogromne lipe. Ali tog dana je bilo hladnjikavo i htela sam da budem na suncu. Čuvši moj odgovor, devojka se smirila. A onda je objasnila: „Desanka Maksimović je uvek radila za stolom gde Vi obično radite. Znate li ko je ona? „

Kako ne bih znala! Desanka Maksimović – najpoznatija pesnikinja u Srbiji. I ne samo ovde: njeni dirljivi stihovi prevedeni su na više svetskih jezika. Zapravo, i Ana Ahmatova ih je prevodila na ruski. I ispostavilo se da je Desanka više desetina godina dolazila baš ovde na leto, u vilu „Snežnik“, gde je boravila u sobi broj 103. I upravo je ovde, za stolom ispod lipe, napisala mnoga svoja divna dela. Uključujući čuvenu i dirljivu „Prolećnu pesmu“.

Uveče, gledajući rane lastavice,
Osećam najslađu radost u srcu,
Pupoljke rane
I osmeh prelepog dana.

Oprostite mi na slobodnom prevodu, ali pesme Desanke Maksimović – toliko su elegantne, melodične i prodorne da je nemoguće da ne probam da prenesem njihovu osećajnost onima koji ne znaju srpski. I sada znam gde treba da potražim inspiraciju: u Vrnjačkoj Banji, u vili „Snežnik“, ispod lipe u dvorištu …

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име