Sreća stvorena sopstvenim rukama

0
31

„Dobro je vama u Srbiji, toliko ima lekovitih voda“, napisao mi je jedan od čitalaca naše buduće knjige „Moja zdrava Srbija“, čija se poglavlja redovno objavljuju u medijima i na društvenim mrežama. To je tačno: Srbija je bogata i termalnim vodama i korisnim mineralima i šumama i čistim planinskim vazduhom. Ali ipak, glavno bogatstvo zemlje su – ljudi, koji umeju da pretvore u parče raja sve što rukama dotaknu.

Ja živim u predgrađu malog grada Loznice. Ovaj grad ima oko 20 hiljada stanovnika. Sa svim susednim selima i naseljima – nešto više od 60 hiljada. Leta su ovde vrela: temperatura retko pada ispod 25 stepeni, a ponekad dostiže i do 40 stepeni. Stoga, bazen ovde nije luksuz, već nasušna potreba.

Naravno, u gradu postoje bazeni: gradski, olimpijski u Dvorani sporta, a možete se kupati u dva hotela, koji se nalaze u obližnjem odmaralištu Banja Koviljača. Ali, ja više volim da odem u susedno selo Kozjak. Tamo, takođe, postoji bazen: bolje rečeno, celih dva, plus dečji bazen i manji akva-park.
Ovaj kompleks nije izgradio grad, niti hotel – otvorio ga je običan seljak na svojoj zemlji. Prvo se pojavio jedan bazen. Onda drugi. Potom akva-park.

Seoski bazen


Prvi, stari bazen, je onaj koji ja najviše volim. Okružen je visokim tujama, u čijoj senci je tako lepo ležati na ležaljci. Iza tuja je – ograda od trske. U daljini, iza ograde – muču krave, kaskaju konjska kopita, ponekad, iznenada zatrubi traktor. Običan seoski život.

Ovde dolaze i lokalni i gradski žitelji – vrlo je prijatno i lepo. Ujutro, bazen zaposednu majke s malom decom, u popodnevnim satima dolaze školarci, a nešto kasnije – očevi porodica, koji ovde svrate nakon posla, i studenti. Vikendom, mladi ljudi se ovde kupaju od večeri do kasno u noć.

Ja volim da dođem ovde na ceo dan: okupam se, pojedem pljeskavicu u kafiću i opet legnem u hladovinu i pišem članke i nova poglavlja knjige. Tako je i ovaj članak delimično napisan tamo.

Volim da odvedem goste u etno-selo „Dolina bagrema“. Akacija je na srpskom – bagrem. Drveni kućerci i tende zaista stoje u bagremovoj šumi. U vrelim, letnjim danima ovde je prohladno, a kada drveće cveta, miris biva tako opojan da ne želite da odete. Ovde još božanstveno pripremaju tradicionalna srpska jela: gril – „roštilj“, teletinu i janjetinu „ispod sača“ – posebna posuda, koja se pokriva ćumurom, gulaš, krem-čorbu, sarmu – srpski „golubci“ … Hleb isto peku sami, u peći na drva – servira se na sto još dok je vruć. Do tog etno-sela ja mogu da dođem pešiće. Jer, sagradio ga je moj komšija – Čedomir Subotić.

Meso ispod sača

Čedomirova priča je tipična za Srbiju – i zadivljujuća. Kao mladić, otišao je da radi u Nemačku. Za svoj naporan rad građevinca bio je dobro plaćen, ali ga je, uprkos svemu, vuklo da se vrati u otadžbinu. I Čedomir se vratio u svoje rodno selo. Tu je nasledio „dedovinu“ – zemlju, koja je pripadala njegovim precima. Treba reći da je bila vrlo zapuštena. Kuća je bila srušena, bunar zarastao, umesto njiva – šuma od bagrema. Ovo drvo se u Srbiji smatra, zapravo, korovom: raste gde stigne, a koristi od njega je malo – za ogrev je loše, a nije pogodno ni za nameštaj. Jedino može da posluži kao daska za ogradu ili za pripinjanje krastavaca – akacija ne trune od vlage. Čak je i planinski potok, koji teče kroz dedino „imanje“, kako se u Srbiji nazivaju seoski posedi, zarastao i presušio. Uopšte rečeno, nije se moglo reći da je Čedomirovo nasledstvo bilo nešto posebno.

Čedomir nikada nije studirao menadžment, ali je uspeo da shvati kako da nedostatke pretvori u prednosti. Njiva obrasla bagremom? Pojavila se prelepa šuma! Nije ga sekao za jeftino ogrevno drvo, već je očistio ono drveće koje je vetar polomio i izvalio i odlučio je da izgradi etno-selo.

Za početak, zajedno sa suprugom Vesnom, oni su očistili 150-godišnji dedov bunar – kako bi imali čistu i ukusnu vodu. Zatim su kupili „vajat“ – staru, srpsku, drvenu kuću. U njoj su uredili kuhinju. Takođe su očistili reku i postavili preko nje drveni mostić. Dedinu „vodenicu“ – mlin na vodi, preuredili su u restoran. Postavili su nekoliko verandica, takođe u etno-stilu. Napravili su stazice od stare cigle, koja potiče iz rastavljane dedove kuće.

Vesna i Čedomir

Supruga Vesna oduvek je bila poznata kao dobra kuvarica, ali za restoran, porodica je znala da to nije dovoljno. Pozvali su kuvara iz čuvenog etno-sela „Drvengrad“, koji je izgradio režiser Emir Kusturica, da održi časove iz kuvanja.
Od tada je prošlo sedam godina. Posao Čedomira i Vesne razvijao se pred mojim očima. Malom restoranu, koji se nalazi na mestu vodenice, dodali su još nekoliko „vajata“. Neke su kupili u okolnim selima, a neke su dobili na poklon.

Sve komšije su, pomažuću ujedno, posmatrale kako porodica razvija svoj posao. Donosili su stare stvari iz tremova i sa tavana, razmenjivali recepte. Moja snaja je pomogla da se „Dolina bagrema“ postavi na Google kartu, drugi komšija je pomogao da se kreira stranica na Fejsbuku. I, naravno, svi smo mi išli ​​kod Čedomira i Vesne da jedemo, da se družimo sa prijateljima, proslavimo rođendan, venčanje, krštenje ili samo da popijemo kafu ispod bagrema, uz opušten razgovor.

Sada se, vikendom, moraju unapred rezervisati mesta: ceo grad i okolina dolaze u „Dolinu bagrema“. Posed je raširen: Čedomir je kupio susednu šumu. Izravnao je put, proširio je parking. Na ulazu se pojavila kućica sa suvenirima. Preko reke je podignut još jedan most. Za decu je uređeno igralište.

Meni je, takođe, obogaćen. Možda će se u njemu uskoro pojaviti i jela ruske kuhinje – Vesna me zamolila da je naučim da pravi peljmenje, jer se svim komšijama veoma dopadaju. I samo lepotan-petao uvek vodi svoju porodicu među bagreme, a mačak, koji se tu odomaćio tokom godina, još uvek smešno stražari pored tek izleglih pilića, braneći im da pobegnu od svojih roditelja.

Tri sina Čedomira i Vesne su stasali. Najstariji, Petar, postao je specijalista za roštilj, srednji, Nikola – zadužen je za pića (oh, kakva domaća vina ima Čedomir, a tek rakiju – voćnu votku!). Najmlađi sin, Matija, još uvek je učenik, ali u slobodno vreme pomaže i roditeljima oko usluživanja gostiju.

Porodica ima puno posla. Nije dovoljno da se samo spreme jela i da se serviraju na sto: sva hrana kod Čedomira i Vesne pravi se od organskih proizvoda, koje oni uzgajaju u sopstvenoj bašti. Jagnjetina je isto njihova – pa, i ovce traže da se o njima brine. Gaje i svinje – od njih prave kobasice i pršutu – srpsku šunku. Vino, rakiju – prave od svog grožđa i voća, a o voćnjaku je, takođe, potrebno brinuti.

Povrće iz sopstvene bašte

Nikada nisam videla besposlene Čedomira i Vesnu, osim kada prisednu da razgovaraju sa gostima. Zato ih sve komšije poštuju i od srca ovoj porodici žele uspeh – svi su videli koliko su truda morali da ulože kako bi dostigli to što sada imaju.

A, Čedomir i Vesna kuju nove planove za proširenje poslovanja.

„Sada završavamo bungalov, tako da gosti, koji stižu iz daleka, tu mogu da prenoće. Trenutno posedujemo samo jedan takav pansion. U njemu su nedavno boravili i ruski turisti. Još razmišljamo o izgradnji bazena“, kaže Vesna.
„Da li ćete uspeti?“
„Uspećemo! Sinovi su odrasli, pomažu.“
„Ili možda oni to ne žele da rade?“
„Ma,ne! Upravo oni su i predložili da se proširimo!“
„Vesna, a koje je tvoje omiljeno jelo?“
„Sarma“, Vesna zaćuta malo i, nekako stidljivo, dodaje, „Ali, peljmenji bi mi se sigurno dopali.“

Bila sam dirnuta i obećavam Vesni da ću da je naučim da pravi i tursko jelo od patlidžana „imam bajaldi“ – „imam u nesvesti“.

„Jedite, jedite sir. I kajmak. Naša prva komšinica ih pravi“, Čedomir se umešao u naš razgovor.

Jedem. I najnježniji mladi sir i preukusan kajmak, koji mažem na još vruću lepinju, i paradajz (naravno, domaći), i gust, ljuti gulaš, kuvan na šporetu na drva. Sve to zalivam domaćim vinom – mogu, jer ne vozim, prošetaću do kuće. I sećam se, koliko sam takvih seoskih turističkih mesta videla po Srbiji – ne zna im se broj.

Gulaš

Bazeni, etno-sela i etno-restorani, narodni muzeji, vrtovi i rasadnici koji su otvoreni za posetioce. Neko je, kao vlasnik termalnog akva-parka u gradiću Bogatić, koji se nalazi nedaleko od mene, imao sreće: bušio je bunar, a pronašao je lekovitu vodu. Neko je, kao vlasnik etno-sela „Sunčana reka“, imao veliko imanje na obali lepe i čiste reke Drine. Ili je kupio parcelu u planinama, pored vodopada i zaštićene šume – kao u Budimliji, što mi je opet blizu, gde se sada nalazi zabavni park i hotel.

Ipak, većina je nosila u svom genu samo domišljatost, želju za radom i veliku ljubav prema rodnom kraju. Kao, na primer, vlasnici „ribnjaka“ pored manastira Tronoša, koji je pola sata vožnje udaljen od mene. Oni su na svom imanju iskopali jezerce, ubacili tu šarana i pastrmku, sagradili restoran sa verandom, koji stoji iznad ribnjaka – i ljudi sada hrle tamo, u želji da pojedu tek ulovljenu ribu. Naročito je dobro da se sedi u restoranu kada je vrućina: šušti lišće iz vrta, riba se tiho praćaka u jezeru, svežina i hladanoća se šire nad vodom.

Nije iznenađujuće što Srbi vole da posećuju takva mesta: i odmore se i poboljšaju zdravlje, i dobiju inspiraciju na primeru uspešnog rada. Oduševljeni su i strani gosti. Kažu da je Robert de Niro, nakon što je posetio takvo etno-selo, koje se nalazilo na obali reke, bio toliko impresioniran da je svoju tek rođenu ćerku nazvao – Drina.

Reka Drina

Ako ste u Srbiji, obavezno posetite etno-selo, etno-restoran ili privatni muzej. Uveravam vas, gde god da se nalazite, sigurno ćete, u blizini, naći nešto sa ovog spiska. Po pravilu, o njima možete dobiti informacije u lokalnoj turističkoj organizaciji, koja postoji u svakom gradu. Verujte mi, nećete zažaliti. Dobićete toliko topline i srdačnosti, koje ne možete da kupite ni za kakve pare. A, dobre emocije, takođe, leče.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име