Magija „srpske piramide“

Planina Rtanj vidljiva je, čini se, odasvud. Ne samo iz Sokobnje, već i iz Aleksinca i iz Niša – prestonice južne Srbije. Dva vrha, jedan malo niži, oblika pravilne, trouglaste piramide, gornja trećina je – gola, što je neobično kod lokalnih planina, koje su gusto prekrivene šumom. Pa i šuma na Rtnju je čudna: stabla drveća su nazamislivo iskrivljena i izuvijana. Izgleda da ovo mesto može da posluži za snimanje kardova magične šume za neki naučno-fantastični film.

Sa stanovišta nauke, planina je, takođe, neobična. Naučnici su ovde zabeležili elektromagnetne anomalije, a lokalni stanovnici znaju, i bez naučnika, da se s vremena na vreme kod njih isključe svi električni uređaji i elektronika. Dešavalo se da su kontrolori letenja gubili avione dok su preletali ovu planinu – nestajali su sa ekrana radara, mada sami piloti i putnici nisu ništa čudno primećivali. Od tada, vazduhoplovni koridori zaobilaze planinu – za svaki slučaj.

Lokalno stanovništvo govori da ponekad vide užarene lopte kako izleću iz planine, govore o čudnom zvuku koji dopire iz dubina zemlje, te da su ljubitelji paranormalnog izračunali da taj zvuk uvek ima frekvenciju od 28 kHz (kiloherca).

Morate priznati da je sve ovo ono zbog čega planina privlači pažnju ne samo naučnika, već i ljubitelja senzacija. Naravno, i ovde je nemoguće bez legendi.

Prema jednoj, planina Rtanj je bila dom egipatskog boga Ra, koji se zaljubio u lokalnu ilirsku vladarku. Druga govori o nekom čarobnjaku koji je svoje zlato sakrio na planini. Tragična posledica ove legende je razorena kapela Sv. Đorđa na Rtnju, koju su uništili tragači za zlatom.

U naše vreme, pisac naučne fantastike Artur Klark odnosio se ka planini Rtanj sa velikim poštovanjem, smatrajući je „pupkom Zemlje“. Smatra se i da je poznati srpski naučnik Nikola Tesla želeo da sagradi svoj toranj za proizvodnju i bežični prenos električne energije na Rtnju, ali nije uspeo da nabavi potrebna novčana sredstva. Poslednjih godina entuzijasti iz Međunarodnog centra za proučavanje nasleđa Nikole Tesle pokušavaju da izgrade „Teslin toranj“, ali zasada je najavljena samo izgradnja žičare do vrha Rtnja.

Planina Rtanj postala je poznata širom sveta 2012. godine, 21. decembra, na dan kada je po kalendaru drevnih Maja trebao da nastupi kraj sveta, pa se oko planine okupilo mnogo ljudi iz celog sveta, koji su bili ubeđeni da će samo ovde pronaći spas. Tada se, u stvari, samo završio kalendar Maja, ali tradicija penjanja na planinu i čekanja Božića, Nove godine i Vidovdana (28. jun – praznik Svetog Vita i sećanje na kosovsku bitku koja se odigrala tog dana) nakon toga je ojačala.

Ne mogu reći da previše verujem u legende. Ali, proslavljenost rtanjskog čaja nije prazna priča – možete mi verovati na reč. Pijem ga od prvih dana mog boravka u Srbiji – rtanjski čaj se prodaje u svim prodavnicama. Zapravo, to je planinska majčina dušica. Ona nije endemska vrsta Rtnja – majčinu dušicu su u ovaj kraj doneli Turci, tačnije Turkinje, u svojstvu omiljenog začina. Odjednom, počela je da raste ovde kao samonikla biljka i stekla je posebna lekovita svojstva koja se gube ako se presadi na neko drugo mesto. To nije legenda, već naučna činjenica: iako u potpunosti hemijski sastav rtanjskog čaja još nije proučen, već je poznato da sadrži povećani udeo karvakrola koji deluje protiv gljivica, a sadrži i zaštitni biljni hormon koji stimuliše mušku potenciju.

Odvezla sam se do seocata skrivenog u podnožju planine, koje se isto zove – Rtanj i tamo sam kupila nekoliko vezica ovog čaja. On, čak, i miriše drugačije od obične majčine dušice i pomaže mi da se ujutro probudim bolje nego kafa.

Uverila sam se i da određena magija planine Rtanj stvarno postoji. Prosudite sami – ovde se, nedaleko od odmarališta Sokobanja, u podnožju planine Rtanj, nalazi selo Vrmdža, čiji se broj stanovnika već duži niz godina ne smanjuje, kao u celom svetu, već se povećava!

„Ovo je kuća Amerikanca, koji se oženio devojkom iz ovog kraja. A, supruga našeg komšije je Italijanka. Srbi dosta putuju – dolaze i iz drugih regiona Srbije i iz inostranstva. Rusi? Naravno da dolaze! Eno, one dve kuće,“ pokazuje mi Milena, koje je zaposlena u Turističkoj organizaciji Sokobanje.“ U selu rade i dva joga centra, postoji etno-muzej „Parohijski dom“. I umetnici i pisci dolaze da žive u ovo selo. Odavde se kreće kada se penjemo na planinu Rtanj. U blizini se nalazi vrlo lepo Vrmaško jezero. Tamo, na steni, vidite li ruševine grada? To je „Latinski grad.“

Latinski grad

Kažu da je postojao još od vremena vizantijskog cara Justinijana. Grad je stajao na raskrsnici karavanskih puteva, pa su njegovi stanovnici bili bogati. Trgovci su, plašeći se pljačkaša koji su vrebali iz okolnih šuma, često, u okolini zakopavali nešto zlata. Tragači zakopanog blaga do sada traže blago, ne bi li nešto našli. Da li su nešto pronašli – ne znam. Možda je neko i pronašao, ali nije se pročulo.“

Vozimo se kroz sređeno selo sa temeljnim kućama, uz koje rastu isprepletano cveće i vinograd, sve do „vodenice“ – vodenog mlina. Ovo je neverovatan izum čovečanstva: bez električne energije, bez radnika, koristeći samo snagu vode, može da se samelje velika količina žita. Vodenica samelje 100 kilograma pšenice za 12 sati, isto toliku količinu kukuruza – za 10 sati. Sipaš zrno u bunker, otvoriš rezu – i slobodan si. Nije slučajno to što su mnogi mitovi ispredani oko vodenica, a za mlinare su mislili da su čarobnjaci i vračari. Ne iznenađuje ni to što su mlinar i njegove mušterije, dok je voda okretala vodenički kamen, mogli mirno da sede za stolom uz piće i iće – pa je jasno, zašto je pretvaranje „vodenica“ u etno-restorane bilo samo pitanje vremena.

Vodenicu je narod uvek posmatrao kao magično mesto

Ali ono što je, zaista, čudnovato je da oko Rtnja ima mnogo više takvih restorana – „vodenica“ nego bilo gde. I što je najvažnije, svaka i dalje redovno melje žito. Brašno iz vodenice se smatra zdravijim od fabričkog brašna: hladno mleveno, zadržava sve hranljive sastojke zrna. Naravno, veruje se da brašno iz „vodnice“ sa Rtnja ima čudotvorna svojstva.

Etno-restoran se prosto naziva – „Vodenica“. Tačnije, većina ga zove „Kod dede Mija“. Odnosno, deda Mijo. Deda – zdrav, žilavi starac – stoji za šankom sa još toplim, sveže samlevenim brašnom. Bočno od dede Mija, kroz otvorena vrata vodenice, vidi se kako se okreće vodenički kamen, ispod koga se, u tankom mlazu, sliva brašno. Žena dede Mija stoji iza druge tezge: gde se prodaju trave (naravno, i rtanjski čaj!), suveniri, slatkiši i likeri sa lokalnim biljem i bobicama. O samom restoranu brinu sinovi, unuci, ćerke, snahe. Pravi porodični posao!

Etno-restoran “ Kod dede Mija“ uvek je pun gostiju

Marko Golubović, unuk dede Mija, poslužio nas je sa šoljicom tradicionalne kafe, čašom vode i malom čašicom likera od drenjina, a zatim je seo sa nama, kako bi nam rekao nešto više o restoranu.

„Moj deda Mijo pokrenuo je ovaj posao pre dvanaest godina. Ovde ničega nije bilo – osim temelja stare vodenice. Sve smo obnavljali kako bi izgledalo kao i pre sto godina, čak smo pronašli i vodenički kamen iz tih vremena. Prvo smo počeli da meljemo žito i prodajemo brašno, a zatim smo posao postepeno širili, izgradili smo restoran, kuhinju, otvorene verande. Naši specijaliteti su: gibanica i pita sa sirom i kiselim mlekom. Imamo, naravno, i sva jela iz srpske, domaće kuhinje: jagnjeće i praseće pečenje, prebranac … Sve je, naravno, iz sopstvene proizvodnje: i brašno za testa i sir i mlečni proizvodi i svinje i ovce.“
„Marko, da li istina da kod vas nema struje?“
„Istina je. Tačnije, imamo, ali dobijamo je samo od solarnih panela i od dizel generatora. Zbog toga se kuhinja i zatvara u 18 sati. A mi sve spremamo na drva.“

Jedemo baš tu gibanicu sa sirom – srpsko lisnato pecivo, a uz nju jedemo i kiselo mleko. Da, jedemo: mleko je gusto, u njemu, zaista, stoji kašičica. Liker od drenjina lako se pije, udarajući u nos svojim neponovljivim mirisom – u blizini se žbun drenjina crveni od bobica. „Sve je prirodno, sve je naše“, setih se fraze koju stalno možete čuti u Srbiji. Iako želimo još da sedimo za stolom nad šumnom, planinskom rekom, vreme je da krenemo do sledeće „vodenice“.

Kafana „Naša vodenica“ skoro da se nalazi u selu Vrmdža. Vlasnik Srđan izlazi pred nas zadihan, sav u brašnu. Izvinjava se – ima hitan posao. On je uspeo da obnovi dedinu vodenicu, koja je bila pusta više od četrdeset godina, tek ove godine – i desila se epidemija koronavirusa … Ali Stefan nije klonuo duhom: gostiju ima, a prodaja brašna u Sokobanji mu donosi dobru zaradu. Pored brašna, prodaje i domaću rakiju i sirupe – od višnje, maline, bagrema, koprive. Sirup sa vodom u Srbiji se naziva „sokić“ i veoma je popularan. Ja tražim sirup od koprive, koji Stefan razblažuje sa hladnom vodom sa izvora, koji izvire pored vodenice. Ispijajući osvežavajući, blago zelenkasti napitak, slušam priču o mladom poslu na staroj osnovi.

Etno-restoran „Naša vodenica“ tek počinje sa radom

„Ovaj mlin je još u 19. veku moj pra-pra-pra…“, zamislio se Stefan, savijajući prste, „da, moj pra-pra-pradeda ga je sagradio. Roditelji su se onda preselili u Sokobaniju, tako da deda nije mogao sam da se izbori sa mlinom. Završio sam u Sokobanji turistički fakultet, zatim sam radio po restoranima u Nemačkoj. Onda sam odlučio da se vratim u moje rodno selo i napravim na vodenici etno-restoran. Do sada sam izgradio nadstrešnice, ali planiram da uradim i restoransku salu i bungalove za turiste. Imaću poseban meni za svaki dan, a sva jela biće pripremana po receptima iz mog sela. Želim da ljudi, koji dođu u naše selo, vide kako su živeli naši preci.“

Oprostivši se sa nama, Stefan se snova prepušta nedrima vodenice – posao ne može da čeka. Njegova mlada, lepa supruga na rastanku mi poklanja sirup od koprive i toči mi vodu sa izvora u flašu.

sirup od koprive

„Lekovita je“, govori ona.

Naravno da je lekovita – kao i sve oko magičnog i privlačnog Rtnja, koga nazivaju „srpskom piramidom“. Iako se vozimo pola dana, ne osećam umor. I dobro je – treba da idemo u još jedno mesto – odmaralište Jošanica. Ali više o tome – sledeći put.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име