Mesto prave sreće – 2

0
16

„Želimo da ovde ulažu ruski investitori“, čula sam ove reči više puta kada su me vodili po objektima koji su stavljeni na prodaju. Srbija je sada rešila da privatizuje sve što se može prebaciti u privatne ruke – a tradicionalna ljubav Srba prema Rusima izražava se, između ostalog, i na ovaj način: „Hoćemo ruske investitore“. Ali ja sam novinar, a ne finansijski savetnik. Nemam potencijalnih kupaca pri ruci. Izgleda da je došlo vreme da napišemo knjigu o mogućnostima ulaganja u Srbiju.

Zorica donosi album sa brojnim pohvalama i diplomama – za najbolji etno-restoran, za pobedu na kulinarskim takmičenjima.

„Ja čuvam stare, porodične recepte“, objašnjava ona. „Neki su vec í zaboravljeni u Srbiji. Kod mene dolaze na obuku ljudi iz drugih etno-restorana.“

U međuvremenu, Danijel nas zove u svoju vodenicu. Naravno, ona je takođe „dedovina“ – nasleđena od predaka.

„Naša vodenica je neobična – deo je dvorišta. Stoga se u nju ulazi pravo iz kuće“, objašnjava vlasnik.

U mlinu se i sada melje žito – kao i na svim „vodenicama“ koje smo posetili. Pucketa vodenički točak i reguliše brzinu sipanja zrna na mlinski kamen.

„U narodu su, u šali, upoređivali vodenički točak sa brbljavom ženom“, smeje se Danijel. „A muž bi, kada ga supruga ktitikuje što leži na divanu, odgovarao da je on kao donji vodenički kamen: izgleda da se ne okreće, leži mirno, ali je bez njega žito nemoguće samleti“.

Sa Danijelom kod vodenice

Da priča o mlinu i verovanjima i običajima oko njega, Danijel je spreman, čini mi se, čitavu večnost. Pokazuje nam mehanizam koji usmerava vodu na mlinski točak, odmah nam objašnjava kakva bi razlika terena u nadmorskoj visini trebalo da bude u odnosu na reku, da bi mlin mogao da radi kako treba. Pokazuje nam sorte kukuruza – žuta, crvena, bela, objašnjavajući koje brašno se zašta koristi i kakvo je brašno koje je pravilno samleveno. Prebira pažljivo po vodeničkim alatkama, uredno okačenim na zidu – sve su stare, sve u savršenom stanju i sve su u funkciji.

„Dovode mi decu na ekskurzije u mlin, pa sam tako i navikao da sve pričam detaljno“, ističe on stidljivo.

A mi se nismo ni žalili – iako ovo nije prva „vodenica“ koju smo videli na našem putu, ali tako detaljno još uvek nismo bili upoznati sa njenim radom.
Posle obilaska „vodenice“ idemo duž reke koja žubori do termalnih izvora. Ovde ih je pronađeno desetak, ali samo četiri mogu da se koriste za lečenje.

„Još su drevni Rimljani koristili lokalne izvore“, Danijel nas uvodi u manji paviljon, gde voda tiho teče iz slavina. „Arheolozi su vršili iskopavanja i pronašli su tragove rimskog kupatila.

U paviljonu stoji nekoliko slavina, a iz svake teče voda iz posebnog termalnog izvora.

„Ovaj se koristi kod dijabetesa, ovaj kod tegoba digestivnog trakta, ovaj pomaže kod neuroza – tu vodu pijemo uveče. A vidite li – ovu kupatilsku zgradu? Tamo je voda sa izvora koja pomaže kod reumatizma i kožnih oboljenja.“

Danijel počinje da zahvata vodu za kuću, a mi probamo po čašicu vode iz svake slavine i krećemo do kupatila. Ono je, za razliku od paviljona sa pijaćom vodom, zatvoreno. Vidi se bazen kroz široke prozore.

„I sanatorijsku bolnicu su zatvorili“, Daniel odmahuje rukom ka modernoj zgradi preko puta. „Nekada su tamo bile sobe, prostorije za lečenje, lekari. Eno, tamo, vidite li veliku terasu ispod borova? To je restoran.“

Krošnje borova se tužno njišu, a iglice padaju na pločice od terase. Na susednom travnjaku deca se igraju sa loptom.

„Do 2014. godine nismo mogli uveče da prođemo ovom ulicom – bilo je puno turista“, sneno se priseća Daniel.

Sada je ulica opustela. Objava, koja visi na susednom hotelu o izdavanju apartmana malo je izbledela od sunca.

„Danijele, a zašto ne možete da primite turiste iako sanatorijumska bolnica ne radi?
„Pa, kupatilo je zatvoreno. Prostorija sa lekovitim blatom,takođe, ne radi – a naše blato leči reumu i kožne bolesti. Ostala je samo voda za piće, ali kao što vidite, teče slabim mlazom – moramo da povećamo protok bunara, trebaju nam stručni ljudi“, objašnjava Daniel.
I opet uzdahne:
„Bilo bi lepo ako bi se pronašao investitor.“
„Naravno, što je pre moguće, inače će stanovnici otići, pa neće biti ni mogućnosti da se nađu specijalisti“, slažem se ja.

I onda me je Danijel pogledao tako šokirano, kao da sam predložila nešto neverovatno užasno.

„Kako to – da odu?! Kako mogu da odu? Ovo je naša otadžbina!“
„Ali, omladina često odlazi, Danijele.“
„Odlazi“, slaže se on. I, razmislivši, čvrsto donosi zaključak.
„Odlaze da bi zaradili pare. A onda se vraćaju po sreću.“
„Znači li to da, od kada je sanatorijum zatvoren, niko nije odavde otišao?
„Naravno da nije!“
„Od čega onda živite?
„Radimo. Prodajemo ono što smo uzgajali na polju. Imamo dobru, plodnu zemlju.“
„A šta je sa vašim restoranom, Danijele? Sa drugim kafanama?“
„Idemo jedni kod drugih. Zar ja ne mogu da platim komšiji za šoljicu kafe? Ili za čašu piva?“, ponosno se uspravlja Danijel.
I ja znam da će banja Jošanica definitivno da procveta. Jer, ovde žive ljudi koji znaju mnogo o sreći.


„Magija, čista magija“, pomislila sam ja vraćajući se u Sokobanju. Piramida planine Rtanj polako je lelujala iza prozora automobila. Pritisnula sam ka grudima flašu likera od drena od dede Mija, držeći u krilu kutiju sa rtanjskim čajem. Ispod nogu ležala je topla kesa sa sveže samlevenim kukuruznim brašnom iz Danijelovog mlina. Setila sam ih se: dede Mija, koji je razrušenu vodenicu od svog dede pretvorio u popularan restoran; mladog i lepog Stefana, koji se sa mladom suprugom vratio u domovinu, rešen da odgaja buduću decu na zemlji svojih predaka; Danijela, koji nikako ne razume kako se može napustiti rodni kraj … Možda zato ljudi iz drugih krajeva dolaze da žive pod Rtnjom? Čini se da su sva ova mesta nekako u stanju da očaraju i privuku k sebi. Počinjem da shvatam da ću se ponovo vratiti ovde. I dovešću svoje prijatelje.

A, do tada će se i investitor pronaći.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име