Kada se srce umiri

0
13
Sa okolnih planina, Sokobanja se vidi kao na dlanu

Jedna od dobrih karakteristika srpskih odmarališta – sva se nalaze na neobično, lepim mestima, sa puno turističkih atrakcija. Tako da turisti ne moraju da razmišljaju o tome čime će da se zanimaju u slobodno vreme, kada ne idu na procedure. Ali, čak i u poređenju sa drugim odmaralištima, Sokobanja se izdvaja šarenilom zanimljivih mogućnosti.

„U Sokobanji i njenoj okolini postoje 32 mesta koja se mogu posetiti organizovano sa grupom, sa porodicom ili individualno: prirodne atrakcije, organizovani turistički kampovi i uređeni objekti za rekreaciju“, govori mi Ljubinko Milenković, direktor Turističke organizacije Sokobanja. „Postoje planinske, biciklističke staze ukupne dužine 34 km. Možete leteti paraglajdingom. Postoji prirodni, alpinistički zid – najveći u jugoistočnoj Srbiji, sa 120 uređenih staza za penjanje.“

„Ni ljubiteljima mirnijeg odmora neće biti dosadno“, nastavlja Ljubinko: „Kod nas može da se peca riba na Bovanskom jezeru ili da se ode na foto-safari, na ušću reke Moravice, i tamo se mogu fotografisati divokoze, jeleni, divlje svinje, fazani i druge divlje životinje i to u njihovom prirodnom okruženju. Bovansko jezero je veštačko, ali je tokom godina postalo stanište mnogih vrsta ptica.Na reci Moravici postoji šest plaža, tako da se možete i sunčati na jezeru. Uopšte, u našem odmaralištu možete ne samo da se lečite, već i da steknete puno lepih utisaka. Svakoga dana možete nečim da se zanimate: možete otići da vidite pećinu, pecati ribu, kupati se, prošetati stazom zdravlja u nekom od naših brojnih parkova, otići u etno-selo. Nije slučajno da je upravo u Sokobanji prosečan broj noćenja gostiju – najveći u Srbiji.“

U obilazak okoline povela me saradnica turističke organizacije, sa lepim imenom, Milena. Počeli smo obilazak od jednog od najpopularnijih „izletišta“ među građanima i gostima, odnosno mesta za odmor – vodopada „Ripaljka“.

Vožnja do vodopada Ripaljka je, sama po sebi, zadovoljstvo. Put strmo vijuga do vrha – otuda se cela Sokobanja vidi kao na dlanu. Za sve one koji žele da se dive pogledu, postoji poseban „džep“ pored puta. Petnaestak minuta – i mi, već, idemo stazom koja vodi do vodopada. U stvari, reč je slapovima na reci Gradašnici, ali, naravno, svi teku do najvećeg oboda, gde teški mlazovi vode padaju sa visine od 14 metara. A ukupna visinska razlika je 40 metara.

„Imate sreće, ovo leto je bilo kišovito i reka nije presušila u avgustu, kao što to obično biva“, rekla je Milena.

Vodopad „Ripaljka“

Mladi alpinista pažljivo se penje uz stenu – sada je vec stigao do pećine iznad vodopada, pa zadovoljan, pozira devojci sa foto-kamerom. U okolini ima mnogo pećina, neke od njih su osvetljene, a ponegde su stavljeni, čak, i stolovi sa klupama.

Ripaljka je nacionalni park. Ovde je sve vrlo negovano: uređene su staze, položeni mostići sa kojih je prelepo fotografisati slapove Gradašnice, napravljene su udobne staze sa stepenicama. Naravno, po čitavom šumskom parku se nalaze – kafane, igrališta, vidikovci. Iako je radni dan, ima dosta ljudi. Mnogo je porodica sa decom, nekoliko grupa turista je sa fotoaparatima. Nešto dalje se nalazi – jezero sa patkama i ostrvom u sredini – naravno, na njemu je „pečurka“ sa stolom. Brojne stazice se prostiru po celom parku. Počinjem da žalim što sa sobom nisam ponela štapove za nordijsko hodanje i, što se uopšte, nisam obukla sportski: da ovuda prođem onako kako treba! Ali, već me požuruju: Treba da idemo u Lepteriju.

Nacionlni park „Ripaljka“

Lepterija – je još jedan park-šuma u Sokobanji. Na putu do njega, vode me do „Kamena ljubavi“ – niske stene koja štrči nasred polja. Naravno, sledi priča o ljubavi nesrećne devojke i o tome da će parovi, koji su došli posle venčanja do kamena, živeti srećno do kraja života.

„Kamen ljubavi“

„A ovde dolazi mnogo mladenaca?“, pitam ja.
„Dolaze, čak, i iz drugih delova Srbije!“

Iznova i iznova krećemo se isprepletanim stazama do ivica šuma sa posebno opremljenim površinama za piknike, do kafana na obalama bujne, hladne reke Moravice, sa terasama u senci ogromnih bukvi i hrastova … Ne, definitivno ne želim nigde više da idem, želim da sedim za stolom ispod izvaljenog hrasta i da jedem lubenicu, eno, sa onom porodicom, ili da ručam u nekom restoranu, iz kojeg se širi privlačni dim sa roštilja – srpskog grila, ili da probam sav med od pčelara koji stoji za tezgom, ili, na kraju krajeva, da kupim suvenir. Ili, bar da se okupam na rečnoj plaži! Ali, vode me dalje – do pećine „Hajduk Velko“ (hajduci su srednjovekovni, srpski partizani koji su se borili protiv osmanske vlasti). Idemo još dalje – stazom koja vodi uzbrdo, do planinskog oboda – gde se uzdižu ostaci veličanstvene tvrđave – Sokograd.

„Ne zna se tačno kada je sagrađen Sokograd“, kaže Milena. „Ali sudeći po predmetima pronađenim tokom arheoloških iskopavanja: fenjeru, oklopu i delovima mača iz rimskog perioda, bilo je to za vreme vladavine Justinijana. Očigledno je car izgradio tvrđavu da bi se zaštitio od varvarskih plemena. Kao što vidite, grad stoji na strmoj steni, stotinak metara iznad reke , a samo sa jedne strane postoji prolaz do njega – ovde, kod kule „Straža“. Pretpostavlja se da su, za vreme opsade, stanovnici grada prekrivali reku životinjskim kožama – pronađeni su njeni ostaci i na taj način se snabdevali vodom, prisiljavajući neprijatelja da se muči od žeđi. Unutar grada postoji i podzemna prostorija na dva nivoa. Nije poznato za šta je tačno služila. Moguće je da su tu bile skladištene zalihe ili su se tu civili skrivali tokom opsade grada.“
Uprkos povoljnom strateškom položaju, Sokograd nije imao sreće – neprijatelji su ga nekoliko puta osvajali i rušili. Poslednji put ga je osvojio turski vojskovođa Musa Kesadžija 1413. godine, a nakon toga, grad je napušten zauvek.“

Danas se ljudi penju na Sokograd kako bi se susreli sa istorijom i divili se okolini. Odavde je pogled izvanredan: more zelenog lišća, odsjaj reke, a na horizontu – planinski lanci, među kojima se izdvaja trouglasta piramida planine Rtanj.

Možete se dobro odmoriti i u samoj Sokobanji. Turisti sa porodicama vole akva-park – postoji poluolimpijski bazen za ozbiljnije kupače, bazeni sa vodenim atrakcijama za decu i odrasle, tri tobogana različite visine i stepena uvijanja. Ljubitelji SPA odlaze u velnes-centar „Soko terme“, gde se nalaze bazeni sa toplom, termalnom vodom. Za ljubitelje kulture postoji mnoštvo događaja: od sajmova narodnih zanata do koncerata poznatih bendova.

A nedavno je, u jednom od parkova Sokobanje, otvoren veliki, kulturni kompleks „Vrelo“. Vrelo je, u prevodu na srpski, podzemni izvor. Na mestu jednog takvog izvora gradska administracija je izgradila letnje pozorište: veliku scenu na otvorenom, okruženu vodom. U blizini su – bioskopska i koncertna sala, sale za izložbe, prostorije za kafić, plesni podijum. Tako da ovde postoje zabavne aktivnosti za svačiji ukus.

Bioskopski i koncertni kompleks „Vrelo“

Nameravala sam da živim u Sokobanji u hotelu „Sunce“.

„Prvi hotel sa četiri zvezdice u našem odmaralištu i jedan od retkih u srpskim odmaralištima“, s ponosom su mi ovo ponavljali meštani.

Proveli su me kroz ogromni hol, sa barom u lobiju, sa dva restorana uz njega – jedan je za goste hotela koji su na pansionu, a drugi je otvoren za ostale. Pokazuju mi sobe – od standardnih jednokrevetnih i dvokrevetnih do porodičnih apartmana na dva nivoa. Spa apartman me oduševljava: poseduje sopstvenu saunu i đakuzi-bazen. Konačno me vode do velnes-centara – ponosa ovog hotela. Na površini od 1.600 kvadratnih metara nalaze se tri bazena, od kojih je jedan otvoren, teretana, slana soba, sauna, hamam, bio-sauna, dugački i krivudavi hidromasažni hodnik: dok hodaš kroz njega sa svih strana te prskaju mlazovi vode različitog intenziteta. Sobe za masažu i kozmetičke tretmane, prostorija za meditaciju – više ne mogu sve da zapamtim, a meni i dalje pokazuju sve više i više zadovoljstava, usput zaobilazeći fontane, palme, tople ležaljke i klupe, prijatne kutke sa foteljama i sofama, bar i kafić .. Naročito žalim što nisam uspela da odsednem u hotelu – biće zvanično otvoren mesec dana nakon moje posete ovoj banji.

„Nema veze, dođite nam kasnije da se odmorite“, poziva me vlasnik hotela Mišo Pantelić iz grada Kraljeva.

Mišo – snažan čovek, sive, guste kose i iznenađujuće bistrih očiju, kreće se graciozno poput toreadora. On se potpuno harmonično uklapa u svoj hotel. Ipak, sastajemo se u kancelariji gde je njegov glavni posao – preduzeće za proizvodnju stočne hrane. U Srbiji, gde je stočarstvo najvažniji sektor privrede, to je veoma traženo. Mišo, pored toga, ima i fabriku smrznutog voća, fabriku bojlera, proizvodnju mesa …

„Mišo, kako se dogodilo da ste Vi postali hotelijer? Ipak, teško je povezati tako dve daleke delatnosti kao što su agrobiznis i hotelijerstvo.“
„U jednom trenutku, moji partneri i ja počeli smo da gradimo apartmane na Zlatiboru i u Sokobanji, a pre pet godina slučajno smo saznali da se ovaj hotel prodaje. Odlučili smo da ga kupimo i renoviramo i napravimo od njega hotel sa 4 zvezdice. Srbi, koji žele da dobiju kvalitetnu hotelsku uslugu, često na odmor odlaze u druge evropske zemlje. Rešili smo da im ponudimo hotel dobrog nivoa kako bi mogli da se odmaraju i kod kuće. A, takođe, želimo da privučemo strane turiste iz Evrope. I, naravno, iz Rusije – ruski turisti sada dolaze na odmor u Sokobanju, ali mi želimo da ih dođe još više“.
„Zašto ste odabrali Sokobanju? Vi živite u Kraljevu, u blizini, takođe, postoje odmarališta.“

Mišo se nasmeja, zatim se zamisli i iskreno priznade:

„Meni samom se sviđa Sokobanja: prelepo, neurbanizovano mesto, mnogo turističkih atrakcija. Odlično je odmaralište! S jedne strane, sve što je potrebno za lečenje nalazi se na jednom mestu, a s druge – ima gde da se ode u prirodu.“

Mišo s ponosom kaže da je hotelski velnes-centar jedan od najvećih u Srbiji.

„Hotel može da primi do 450 gostiju, a naši gosti mogu ovde da provedu ceo dan i da dobiju sve što požele“, objašnjava Mišo.

Kao neko ko je dugi niz godina radio u poslovnom novinarstvu, počinjem da se pitam: Da li će se tako skupo renoviranje hotela isplatiti? Naročto što u odmaralištu postoji više nego dovoljno mogućnosti za odmor i lečenje? Ispostavilo se da se Mišova romantična ideja o udobnosti za goste dobro kombinuje sa poslovnom računicom, što je čest slučaj u Srbiji: van sezone on namerava da hotel koristi za održavanje poslovnih događaja – ovde postoje tri konferencijske sale.

„Naš hotel je jedan od retkih koji je pogodan za poslovni turizam van Beograda, takvi hoteli su retkost u banjama“, objašnjava Mišo. „Ovde se može dobiti „dva u jednom“: na primer, u prvoj polovini dana gosti su na poslovnom događaju, a nakon toga – da imaju kvalitetan i udoban boravak u našem velnes-centru, kao i u samoj Sokobanji. A, takve zahteve već imamo. Organizatori poslovnih sastanaka sve češće, kao mesta za njihova održavanja, biraju odmarališta: Taru, Zlatibor, Vrnjačku Banju. Nadam se da će i Sokobanja postati jedno takvo mesto.“

A, ja se nadam da ću se vratiti u Sokobanju. Da se šetam po njenoj okolini, da se popenjem na planinu Rtanj, da uživam u toplom bazenu sa termalnom vodom. I obavezno ću provesti nekoliko dana u hotelu „Sunce“, koji poseduje divan SPA centar. Prosto tako, opušteno.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име