Po Srbiji – u potrazi za zdravljem: Epilog

0
26

Moramo priznati da je uvek pomalo tužno rastati se sa knjigom. Naše putovanje, u potrazi za zdravljem, donelo nam je mnoga otkrića, zanimljive susrete i neočekivane avanture. Svako putovanje postajalo je priča za sebe, sa svojim zapletom i likovima. Toliko smo se navikli na život na putu – gotovo svaki dan u novom gradu, nova poznanstva – da se naše istraživanje srpskih sanatorijumima bukvalno pretvorilo u movie-road film, gde smo i sami postali junaci sopstvenih priča i pacijenti modernih, medicinskih ordinacija. I na celom putu smo se čvrsto držali izabranog principa – pišemo samo o onome što vidimo, osećamo, držimo u rukama i doživljavamo na sebi. Pošteno smo gladovali na dijetama, penjali smo se na planine da bismo pronašli planinsku ljubičicu-ramondu, mazali lica kremama od trava i lekovitim blatom, trenirali u termalnim bazenima i mesili glinu.

Sigurni smo da bi, upravo, sve ovo trebalo da uliva poverenje našim čitaocima. Kada, na primer, foto-model pokazuje efekat od nekog lekovitog preparata, naravno da je prijatno gledati je, ali odmah se postavlja pitanje: a zašto je njoj potrebna pomoć, pri takvoj liniji i profesionalnoj nezi? Želeli smo da pokažemo šta običan čovek, poput nas, može da učini za sebe i za svoje zdravlje: umoran od gradskih stresova, on ne može da se pohvali da je odličnog zdravlja.

Čuda se, naravno, ne dešavaju i niko ih nije ni obećao. Pravilno sastavljen plan ozdravljenja doneo nam je ono najvažnije: vedrinu, energiju i spremnost da novu, radnu godinu dočekamo u svežoj snazi. Nas dve smo omršale, prošle smo ispitivanja na koja se, u gradskoj vrevi, ne bismo rešili, izbavile se od lakših tegoba, podlečile hronične bolesti i bile fizički aktivne. I što je veoma važno: rešile problem poremećaja sna i viška anksioznosti . Nismo postale mlađe, umivajući se vodom za „podmlađivanje“, ali sada izgledamo svežije, zdravije i pune smo energije. Spremne smo za nove izazove.

Na put smo krenuli u proleće, kada su pored puteva polja i vinogradi tek počeli da zelene. Karantin samo što se bio završio, pa su se ljudi bojažljivo osvrtali oko sebe, jedva se usuđujući da izađu iz kuće. Sredinom leta, kada je kukuruz stajao u visokim, zategnutim redovima na njivama, a u svakoj bašti se grane savile pod težinom zrelog voća, mi smo imali poteškoća u pronalaženju slobodnih mesta u sanatorijumima. A na kraju našeg putovanja, kada su se našem autu klanjale teške, crne i zrele glave suncokreta, postalo je jasno da je inostrani turizam zamenjen aktivnim domaćim turizmom. Sećam se kako smo sa zaprepašćenjem čitali, kao da pratimo izveštaje sa polja, pisanja srpske štampe o nezabeleženom povećanju broja poseta etno-selima i vidikovcima – infrastruktura, koja je obično primala desetak posetilaca mesečno, teško da je mogla da se nosi sa hiljadama domaćih turista.

U ovoj neverovatnoj godini Srbija je postala otkriće za njene sopstvene građane, koji su se kod nas sa interesom raspitivali o ružičastim jezerima, koja, osim njihove rodne zemlje, postoje još u Senegalu i koja su žitelji sela Pačir stvorili sopstvenim rukama. O odmaralištu Lukovska banja, gde na malom parčetu zemlje izbija mnoštvo lekovitih izvora.

Za ruske turiste, kojima je odmor – obavezan program, usađen u njih još u pionirskom detinjstvu: more, plaža, roštilj, – Srbija je još uvek malo poznata zemlja. U ovoj knjizi pokušali smo da vam predstavimo izvanredne mogućnosti koje ova zemlja pruža za odmor i lečenje, a koje se ne mogu naći ni na jednom drugom mestu. Na primer, gde još možete poboljšati svoje zdravlje ako svaki dan pijete vodu sa izvora? Ili samo dišući planinski vazduh, koji je ispunjen mirisom borovine i morske soli, kao na Zlatiboru?

Činilo nam se da ovu zemlju već dobro poznajemo – predivnu i ukusnu Srbiju. Ali ovo putovanje nam je otkrilo i njene druge strane. Oduvek smo se divili samim Srbima – tom lepom, talentovanom i vrednom narodu. Ovog puta videli smo koliko je njihova zemlja bogata – i kako oni samouvereno i sistematski, razborito i sa srpskom velikodušnošću raspolažu takvim prirodnim bogatstvima: dalekovidi na seljački način, a po karakteru široki.

Putovanje smo započeli i završili u Beogradu. Jedne tople, jesenje večeri zaputili smo se u centar, na pešačku ulicu. Lampioni su već bili upaljeni, zlatno lišće uz muziku kružilo je gradom – ovo su svirali ulični violinisti i zvonki glasovi su dopirali iz kafana. Šarm Beograda u večernjim satima nas je uzneo i poneo do skretanja ka Obilićevom vencu, gde je nedavno otvoren novi kafić – „Feniks“. U blještavo osvetljenoj vitrini, primamljivog izgleda, bili su izloženi slatkiši, koji su izbrisani iz naših života još na početku leta: pita sa šljivama, „Ambasador“ torta, kolač „Pavlova“, voćni kolači.

Pogledali smo se – isprva s osećajem krivice, a onda sa primetnim olakšanjem.

„Sad to možemo da priuštimo sebi!“, rekla je Elena.
„Zaslužili smo!“, uzviknula je Tatjana.

A Marko je izvadio iz torbe fotoaparat i počeo je da se smeje:

„Aha, zbog toga je sve ovo bilo! Tek sada razumem!“

Ana nije rekla ništa: bila je zauzeta – jer su njoj već doneli sladoled sa šlagom!
Mi se ne opraštamo od vas, dragi čitaoci. Poručujemo vam – vidimo se! Vidimo se u Srbiji, prelepoj, ukusnoj i blagotvornoj za zdravlje!

Budite nam zdravi!

Živi i zdravi!

Autori: Elena Zelinskaja i Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име