„Govorili su nam da smo ludi“ – Kako je ruska porodica pokrenula posao u Srbiji

0
337

Pre pet godina Vera Tarasova je, zajedno sa suprugom Mihailom Golubcovim, kupila kuću u Srbiji – u malom selu udaljenom 120 km od Beograda. Zasadili su baštu sa jabukama i vinogradom, a zatim su odlučili da izgrade i hotel u blizini. Četiri godine su živeli na relaciji Rusija – Srbija. U Jekaterinburgu je Vera Tarasova bila glavna urednica časopisa „Biznis i život“, pa je napustila posao u januaru 2018. Nakon toga usledio je rad na jekaterinburškim projektima „Pametno okruženje“ i „Borbeni klub“ (menadžersko udruženje). Mihail Golubcov je bio na čelu kompanije „Termo-S“, koja je bila glavni izvođač radova na izgradnji terminala Čkalovski, nakon toga je bio direktor Rusko-kineskog poslovnog parka, izdrađenog na teritoriji terminala.

Porodica se 2019. godine preselila u Srbiju i započela je rad na razvoju sopstvenog hotela sa bazenom i profesionalnom salom za skvoš. Vera Tarasova je nastavila da radi u Rusiji na projektu „Pametno okruženje“, koji je od početka pandemije organizovan na daljinu, dok Mihail Golubcov poseduje kompaniju za izdavanje nekretnina.

DK.RU pronašao je Veru Tarasovu u Jekaterinburgu i pitao je kako je prošla prva godina od pokretanja hotela, šta je još uvek iznenađuje u Srbiji, kako Srbi doživljavaju Rusiju i kakvo je njeno emigrantsko raspoloženje.

Vera Tarasova, vlasnica porodičnog hotela Cider & Squash, u rubrici „Naši u inostranstvu“:

Prilično je lako dobiti dozvolu za privremeni boravak u Srbiji. Morate biti vlasnik bilo kakve nekretnine ili pokrenuti sopstveni biznis. U martu 2015. godine, kada smo stigli u Srbiju, imali smo pet dana na raspolaganju da kupimo imanje. Miša je sve uradio vrlo brzo. Otvorio je račun, sastao se sa agentom za nekretnine, a objekte je pronašao sam. Nijedan nam nije odgovarao, pa je agent ponudio da pogledamo kuću njegovog prijatelja, koji je odlazio da radi u Nemačku. Dobro smo se cenjkali i nismo ni primetili taj „pogled“ koji je sada glavno obeležje našeg hotela i toliko se dopada svim našim gostima. Prvobitno smo planirali da se preselimo 2020. godine, kada ćerka završi školu. Ona je želela da studira u Berlinu i pre toga je odlučila da pohađa nemačku školu. Da smo ostali pri tome čitav naš poduhvat bi propao – ne bismo mogli da pređemo granicu. Bila bi to katastrofa.

U srpskom jeziku postoji reč „zanimanje“ – profesionalno zanimanje. Moj suprug odlično govori srpski jezik, ali koristi ovu reč, dodajući u nju rusku semantiku – „raditi nešto“. Miša je ozbiljan menadžer, radio je na velikim projektima u Rusiji. Ali sada je za njega sam proces važniji od rezultata: to znači da treba da radite ono što volite i što vas čini srećnim.

Nakon što smo kupili prvu parcelu sa kućom, još dva puta smo dokupljivali zemlju u okolini. Sada imamo ukupno 1,5 hektara zemlje, većina ove zemlje bila je zarasla u trnje i korov, dok je 25 ari – činila stara bašta sa voćnjakom, vinogradima, jelama, brezama i čempresima – sve smo to sačuvali. Suprug je došao na ideju da na većem delu teritorije napravi plantažu jabukovih stabala. Specijalno smo išli u Normandiju po sadnice i 2015. godine posadili smo 140 stabala jabuka. Sidra u Srbiji praktično i da nema – Srbi piju rakiju, vino, pivo. Dok smo živeli u Jekaterinburgu, Miša je pravio sidar od uralskih jabuka i razrađivao je tehnologiju.

Kada sam, još u Jekaterinburgu, rekla Ivanu Komatini za ideju o preseljenju u Srbiju (on se preselio iz Beograda u Rusiju pre više od 20 godina, bio je direktor predstavništava nekoliko međunarodnih kompanija na Uralu, bio je na čelu odmarališta Pine Creek Golf, a zatim je odlučio da se vrati u Srbiju) , rekao je: „Vi ste ludi! U Srbiju se ide samo kad ste u penziji.“ Ali, nakon što mu je Miša rekao nešto o svojim planovima, promenio je mišljenje i rekao: „Spreman sam da mu rukama iskopam bazen!“ Taman smo tada počinjali da gradimo bazen, a kada je bio završen, Miša je smislio da otvorimo i hotel.

Sada posedujemo nekoliko objekata: porodičnu kuću od 250 kv. m, hotel sa pet apartmana površine oko 400 kv. m, posebno odvojenu jednospratnu kuću sa bazenom i proizvodnjom – Miša proizvodi puno proizvoda i u potpunosti je odgovoran za gastronomsku ponudu hotela.

Gostima služimo uglavnom lokalne proizvode – ill iz sopstvene proizvodnje ili nabavljene od komšija.

Miša priprema jela koja vode poreklo iz različitih zemalja, postoji nekoliko specijaliteta iz gruzijske, kazahstanske, uzbekistanske, ukrajinske, italijanske, srpske i drugih kuhinja.

Nedavno smo, zajedno sa komšijama, kupili kravu. Oni su izbeglice sa Kosova, a u ovom selu žive 20 godina. Krava je u njihovoj štali, oni se o njoj brinu, a mleko mi otkupljujemo 2 puta nedeljno. Miša pravi od njega tvorog, kefir, sir „kačokovalo“ u italijanskom stilu i sir „kačkavalj“ u srpskom stilu. Sada maštamo o tome da izgradimo još jednu kućicu za sebe.

Hotel smo izgradili uz pomoć naših komšija. Miša je kod njihovog najmlađeg sina Bojana prepoznao menadžerske osobine i preneo je na njega svu odgovornost, jer smo u to vreme još uvek živeli u Rusiji. U izgradnji hotela učestvovala je velika porodica komšija. Morao je biti izgrađen vrlo brzo – za šest meseci. Za srpske uslove je to nerealan pojam, gde su glavne reči polako, polako i ništa ne brinite. Ja još nisam doživela razočaranje zbog takve, ponekad anegdotske, srpske opuštenosti, ali ona, zaista, postoji. Imam sreće: svi Srbi sa kojima ja imam kontakte su profesionalci i dobro su obrazovani. To su divni, poslovni intelektualci.

Najvažnije je – nemati prevelika očekivanja. Mnogi Rusi koji nam dolaze kažu za Srbe da su lenji. Ali Miša se ne nervira na reč „polako“, ili zbog činjenice da Srbin može prosto da nestane – on to prihvata kao njihovu prirodnu osobinu. Moj suprug je uspostavio vrlo dobre odnose sa ljudima iz Batočine – regionalni cenar kojem mi geografski pripadamo. Na primer, učestvovali smo u asfaltiranju puta do lokalnog groblja, napravili parking u njegovoj blizini.

Ispred naše kuće je bio stari, napušteni kamenolom, a mi smo ga uredili: izravnali smo ga buldožerom, dovukli 20 kamiona plodne zemlje i tu smo posadili travnjak. Tamo stoji jedan krst – postavio ga je čovek, koji je pre 25 godina bio vlasnik našeg imanja, nakon što je pešice, sa svojom decom, otišao na hodočašće na Atos. A Miša je u Jekaterinburgu, na istoj kamenoj osnovi, naručio da se izradi bronzana ploča s prikazom bitke kod Batočine koja se odigrala na jedan ipo kilometar dalje od nas. Srbija je bila pod otomanskom vlašću 400 godina – to je težak period u istoriji države, a u blizini naše kuće odigrala se čuvena bitka u kojoj su Srbi pobedili Turke.

Svečano otvaranje hotela trebalo je da bude u aprilu. Miša je osmislio oko toga čitav praznik. Naravno, ništa od toga nije bilo i on je odlučio da novac, koji je planirao da uloži za praznik, prosledi u kasu opštine za pomoć penzionerima tokom pandemije.

Meni lično su potrebni drugačiji uslovi da bih bila srećna, pa ih ja stvaram sebi. Treba mi više druženja van hotela, pa jednom nedeljno odlazim u Beograd. Potrebna su mi različita „zanimanja“, uključujući i ples – i ja ih tražim, menjam, kombinujem. Za šest meseci, Miša je samo dva puta bio u Beogradu – kada me je dočekao u martu i sada kada me pratio na aerodrom. A naš sin Maksim i ja smo uvrniti – idemo tamo svake sedmice. To putovanje je prilično daleko i skupo, jer jedino što je veoma skupo u Srbiji je dizel gorivo. Ali Miša nije protiv, jer razume: to meni treba.

Hotel

Ja sam pronašla sebe u hotelskom poslu, koji je usko povezan sa gostoprimstvom. Ja sam domaćica i dočekujem goste. Vrlo je važno da im bude prijatno, zanimljivo i udobno. Za sada nemamo nijednog zaposlenog – mi planiramo to, ali sada je takav period da sve uspevamo da odradimo sami.

Leto je, za sam hotel, bilo bolje nego što bi to bio slučaj bez pandemije. Očekivali smo puno gostiju iz Jekaterinburga i oni, naravno, nisu mogli da nam dođu. Ali zato je došlo mnogo Srba, oni su pokrenuli Booking, na tom sajtu sada imamo dovoljno preporuka. Dolaze nam i Rusi, ali to su ili emigranti iz Rusije ili emigranti koji su u Srbiji na dužim službenim putovanjima, rade u Gazpromu, NIS-u i drugim kompanijama koje imaju svoje filijale u Beogradu. Kada je došlo do povećanog broja zaraženih u Srbiji, Grčka i Bugarska su za nas bile zatvorene. Malo ljudi je moglo da ide na more, pa su nam Srbi dolazili za vikend. Domaći turizam je u Srbiji imao neverovatan zamah ovog leta.

Kada je sezona krenula nekoliko puta sam mislila da ću umreti. Bilo je veoma naporno fizički. Miša je neprestano spremao hranu, a ja sam neprekidno čistila (jer samo ja čistim) i odlazila u kupovinu. Bilo je teško i fizički i psihički. Imali smo situaciju kada nismo primetili jednu rezervaciju na Booking-u, a nismo imali slobodnih mesta. Srećom u našoj kući postoji drugi sprat koji izgleda kao apartman.

Imali smo samo 40 minuta da ga pripremimo za dolazak gostiju. Sve smo brzinski odradili, a jedan od gostiju mi kaže: „Veročka, skuvaj mi čajić“. U svim našim apartmanim zbog toga je na raspolaganju čajnik, set od pet čajeva na izbor, kafa, med, slatko, tako da sam jednom rukom nameštala krevet, a drugom kuvala čaj.

Takve momente prihvatam normalno, pogotovo zato što su svi naši gosti vrlo zanimljivi ljudi. To je onda gostoprimstvo – kada ti voliš da uslužiš ljude. Mnogo ljudi nije spremno na ovo, ali ja volim da ljudima donosim radost. Oduvek sam tako videla sebe. Ova sezona je bila prva za naš hotel i svako iskustvo sam proživela s radošću.

U Srbiji svake sekunde naletim na činjenicu da se svi međusobno poznaju. Odem kod frizera u Kragujevac i ispostavi se da je on 20 godina živeo u našem selu, u kući nasuprot nas. Upoznam Ukrajinku iz susednog sela, koja je pohrlila k nama kad je čula da sin i ja govorimo ruski, a ispostavilo se da je njen suprug ikonopisac, koji je našu kuću oslikao za bivše vlasnike. Po ćoškovima naše kuće je ispisano: „Sveti Arhangel Mihail“. Svi pitaju: „Miša, da li je to u tvoju čast?“ Ali, prvo, mi nismo religiozni ljudi, i drugo, to znači da je to svetac porodice koja je ranije tamo živela, to je način osveštavanja kuće.

U Srbiji nema porodice koja nije religiozna. Svaka porodica ima svog sveca zaštitnika. A najvažniji praznik u godini je dan sećanja na njega, koji se naziva Krsna Slava. Porodica koja je ovde živela pre nas je slavila Svetog Mihaila. Slavu uvek slavi najstariji muškarac u porodici i sva rodbina dolazi u njegovu kuću. Slava obično traje tri dana – kako bi se ugostila sva rodbina i prijatelji.

U Srbiji su plate, kao i status nastavnika veći nego u Rusiji. Razlika u plati direktora škole i učitelja je mala, svi imaju automobile i odlaze na odmor. Čini mi se da u Rusiji možete biti učiteljica samo ako vaš muž zarađuje dovoljno novca. Direktor škole, koju je Maksim prvo pohađao, ima potpuno legalan posao – sopstvenu prodavnicu. On ustaje u pet ujutro, radi u svojoj radnji, a od sedam ujutru do tri popodne je u školi. A školski nastavnik ima prodavnicu preko puta škole, gde školarci za vreme velikog odmora kupuju mleko i kiflice. Nemoguće je tako nešto i zamisliti da postoji u Rusiji.

Upečatljivo je da među Srbima ima puno gastarbajtera. S jedne strane, čini se da je to loš pokazatelj za jednu zemlju – najuspešniji Srbi ne žele da rade u svojoj zemlji i to nije dobro za njenu ekonomiju. Mnogi rade u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, najveća srpska enklava je (više od 100 hiljada ljudi) – u Čikagu. U Kragujevcu imamo puno automobila sa registarskim oznakama Ilinoisa. Ipak, Srbi se stalno vraćaju. Tako sam počela da mislim da se tu ne radi samo o odlivu mozgova, već je to i način za kulturno bogaćenje. Srbi su vešti sa stranim jezicima – mnogi govore engleski, nemački, francuski. Ovo se ne može uporediti sa Rusijom: ako ljudi jednom odu, ne vraćaju se. Ali Rusija je ogromna, pa emigracija ljudi nije toliko primetna kao u Srbiji. U Srbiji, gde god da se okrenete – svi su u Nemačkoj. Istovremeno, srpski patriotizam je, među onima koji su otišli ​​u Nemačku, veoma jak. Moj sin je, dok je bio u osnovnoj školi, rekao da je tek u Srbiji naučio šta je to patriotizam i šta znači voleti svoju otadžbinu.

U početku sam razmišljala da pokrenem „Pametno okruženje“ i poetski kabare u Beogradu. Moj dobar prijatelj – reditelj i pisac – odveo me kod poznate srpske glumice koja vodi udruženje rusko-srpskog prijateljstva. Ali već kod prvih reči ovog razgovora shvatila sam da ona nije samo putinista, već i staljinista, odmah je rekla – „Krim je naš“ i da je u Srbiji nemoguće govoriti na neki drugi način. Ostavila sam tu ideju i prvi put sam zaplakala: zašto sam se preselila ako ovde ne mogu da kažem šta mislim? Ali ovo je bila jedina takva situacija, jer u Srbiji možete da iznesete slobodno svoje mišljenje. Naravno, kada nam dođu gosti iz Gazproma, mi jednostavno ne razgovaramo o politici, ali kada emigranti ili Srbi dođu onda razgovaramo.

Verovatno mi nikada nećemo povratiti novac koji smo uložili u hotel. Mada, mi i nemamo takav cilj. S obzirom da ne koristimo neke stroge mere štednje, jer prihode ostvarujemo i iz drugih izvora, ne osećamo strah i tugu po završetku sezone. Došli smo u Srbiju da budemo srećni i ovde imamo sve što nam je za sreću potrebno.

Izvor: ekb.dk.ru

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име