„Poput seksa sa kondomom“: da li će onlajn zameniti „realni“ život

0
13
© Igor Stavcev/Kolaž/Ridus.ru

Lako je predviđati budućnost deset godina unapred, svi te slušaju. Ali kada budućnosti nastupi, malo ko se seća da li se predviđanje obistinilo. Početkom godine bili smo sigurni da budućnost pripada virtuelnoj stvarnosti: uostalom, deset godina nas već ubeđuju da će s vremenom sve preći na onlajn. Ipak, sada se sve ubrzalo – događaji koji su prognozirani da će se desiti za 10-20 godina uveliko kucaju na vrata. Naravno, epidemija COVID-19 je takođe odigrala svoju ulogu, i to kao ozbiljana provera prognoza u praksi.

Verovatno jedna od najvećih omaški prognozera je onlajn obrazovanje, koje bi trebalo da zameni tradicionalni način učenja. Pokazalo se da ni nastavnici, ni učenici ni njihovi roditelji, ni studenti nisu spremni da takvo učenje prihvate kao kompletno, uprkos činjenici da ima malo ljudi koji nisu pohađali neki onlajn kurs – bilo da je to crtanje, skandinavsko hodanje ili pisanje „prodajnih“ tekstova … Šta drugo reći, onlajn kursevi, „Kursera“ i mnoge druge ozbiljne platforme za učenje su vrlo popularne. Mnogi su uložili novac u ovakvo znanje, ali prevođenje školskog odeljenja ili univerzitetske grupe na platformu Zoom nije dalo rezultate. Pa, iako su početkom proleća investicioni analitičari prognozirali kolaps „studentskih nekretnina“, u koje je popularno investirati u Evropi, sada oni, takođe, preporučuju takve kupovine.

Međutim, i u drugim oblastima ljudskog života internet se nije ovenčao uspehom. Rezultati poslednjeg „crnog petka“ širom sveta (Rusija nije izuzetak) pokazali su da onlajn prodaja raste sve brže. Međutim, ljudi kupuju isto to što su uvek i kupovali na internetu, a ne u prodavnici: tehniku, uređaje, filmove, igrice. Ali kako bi kupili odeću i obuću, kozmetiku i drugu običnu robu, i dalje idu u prodavnicu. I premda je prodaja ovakve robe u tekućoj godina pala za 40-60% širom sveta, postalo je jasno da će se, kada se epidemija završi, sve vratiti na svoje mesto.

Ma, kakva prodaja – ovde je, na kraju krajeva, jasno da je retko koja žena spremna da kupi cipele „na neviđeno“. Ali zašto, molim vas, recite, zaposleni koji distanciono rade žure da se vrate natrag u kancelariju? Prema anketama sprovedenim u različitim zemljama, od 30% do 60% njih jedva čeka da se vrati na posao iako putuju u prepunom javnom prevozu ili stoje u gužvama na putu.

Nedavno su onlajn premijere i onlajn muzeji izazvali salvu oduševljenja: prisustvovati na premijeri u „La Scali“ bez putovanja u Milano! Pogledati remek-dela muzeja Prado, dok ste u kućnim papučama! Danas na mom zidu na Fejsbuku idu svakodnevne onlajn emisije i samo nekoliko mojih prijatelja se prijavi za njih. Istovremeno, nema entuzijazma – samo žaljenje što, eto, sve je na daljinu. „To je kao da imate seks sa kondomom“, s nepoštovanjem je primetio jedan prijatelj.

Svi se slažu da su nam lične veze sa prijateljima i porodicom važne, ali malo njih se žali na odsustvo ličnih susreta. Nemogućnost da se posete stari roditelji – zbog brige za njih. Uprkos činjenici da je, u proleće, odsustvo ličnih susreta mnogima izgledalo nepodnošljivo. Nema totalnog karantina? Ali granice mnogih zemalja i dalje su zatvorene, a prijatelji i rođaci, kako u Evropi, tako i u Rusiji, odavno su rasuti po svetu.

Verovatno će nekada ovaj paradoks istražiti i objasniti naučnici. U međuvremenu možemo samo da se nadamo da smo nekako naučili da lične veze kompenzujemo intenzivnom onlajn komunikacijom. Ali one neuhvatljive socijalne veze – nismo uspeli. Ispostavilo se da je takođe važno zevanje na času usled nedostatka sna, ispijanje kafe sa kolegama ili čak guranje oko slike sa nepoznatim ljudima. Toliko da su mnogi spremni da rizikuju svoje zdravlje, samo da bi se vratili tamo gde mogu da se „pokažu i vide druge“, gde su neprijatni nastavnici, šefovi, školski drugovi i kolege, gde su još juče bili umorni jer su negde morali da budu i gde značajan deo čovečanstva danas istome i teži. Verovatno se treba zahvaliti koronavirusu koji je razotkrio naše naizgled neprimetne, ali tako neophodne veze.

U međuvremenu se svi žale na nemogućnost da živimo kao pre, umorni od sumorne svakodnevice, raduju se jedino vlasnici komercijalnih nekretnina: posao im je klimav, ali još se drži. Možda se jednog dana i odviknemo da se okupljamo na mestima koja su posebno predviđena za kolektivna dešavanja: kancelarije, pozorišta, muzeji, univerziteti. Ali ne sada, ne sada.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име