Dobrovoljno i uz pesmu: priča o jednoj vakcinaciji

© Igor Stavcev/Kolaž/Ridus.ru

Poricanje, bes, cenkanje, prihvatanje – upravo prema ovoj formuli tekao je moj roman sa vakcinom protiv koronavirusa. Milioni ljudi širom sveta sada prolaze isti takav put. A osećanja koja preživljavaju imaće svoje posledice.

Moja prva želja bila je da se ne vakcinišem. Razmišljala sam logično. Virusne epidemije obično imaju tri do četiri talasa, u ukupnom trajanju od 1,5-2 godine. Najkraći period za pojavu kvalitetnih vakcina je pet godina (vakcine protiv poliomijelitisa i ebole). Shodno tome, bilo koja vakcina stvorena za samo šest meseci može imati posledice koje se jednostavno ne mogu ispratiti za tako kratko vreme. To je značilo da je dovoljno biti strpljiv i provesti u dobrovoljnoj samoizolaciji godinu i po dana – što i nije toliko teško za osobu koja je navikla da radi od kuće.

Međutim, ispostavilo se da je nemoguće provesti toliko vremena u izolaciji: čak i povučenost u praksi podrazumeva puno kontakata, posao zahteva sastanke i putovanja, a dostavu sam mogla da koristim u ograničenom obimu. A glavno je bilo – da je lako sedeti u četiri zida kad znaš da u bilo kom momentu možeš bilo gde da kreneš.

Morala sam da se pomirim sa činjenicom da je neophodno da izađem među ljude – i nastupio je period besa. Stojeći u redu, mrzela sam čoveka bez maske koji mi je kašljao u leđa. Bila sam ogorčena čitajući izveštaje pune optimizma o skoroj vakcinaciji, gde nije bilo reči o tome da je sve ovo, u stvari, svetski eksperiment – na kraju krajeva, vakcine su bile tek u trećoj fazi ispitivanja. Bila sam ljuta zbog analiza berzanskih analitičara koje su pokazivale da će se od nove, 2021. godine, svet pokrenuti i da će pohrliti u svetliju budućnost: proizvedene vakcine, kakve god da su, još treba da se isporuče korisnicima – što je težak logistički zadatak.

Konačno, shvatila sam da ću morati da se vakcinišem – u suprotnom neću moći normalno da radim, a trpelo bi i moje psihičko zdravlje. Epidemija nije jenjavala, ponovo su uvedena razna ograničenja, maska se čvrsto stezala na licima ljudi. A svuda oko njih su se zaražavali, razbolevali, patili od posledica kovida i umirali prijatelji i poznanici.

Tada sam počela da se cenkam – vagajući koju vakcinu da izaberem. U Srbiji se od početka januara mogla podneti prijava za vakcinaciju preko sajta sličnom ruskom portalu gosuslugi. Izbor je bio prilično širok. Nakon dvoumljenja, izbor je pao na vakcinu Fajzer – iz razloga što se vakcina AstraZeneca još uvek nije pojavila u zemlji, a samo će ove dve vakcine biti sigurno registrovane u Evropi. S obzirom na to da se o uvođenju imunoloških pasoša govori sve otvorenije, važno je bilo uzeti ovo u obzir, posebno kada živite nekoliko sati udaljeni od glavnih evropskih prestonica.

Međutim, moje cenkanje sa vakcinama, a nijednoj u potpunosti ne verujem, završilo se brzo i neslavno. Ispostavilo se da je Fajzer smanjio isporuke u Evropu. Zatim je to učinila i AstraZeneca. Razlog je taj što je proizvodnja znatno manja od obima prispelih porudžbina. Drugi razlog – jer su neke razvijene zemlje požurile i naručile tolike količine vakcina da, kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić uvređeno rekao, „mogu čak da vakcinišu i pse i mačke“. Na primer, Kanada je naručila 500% (!) više vakcina nego što joj je potrebno.

Usled toga, suočila sam se sa dilemom: da sačekam da se pojavi izabrana vakcina ili da se vakcinišem onom koja je dostupna. Kineska vakcina „Sinovak“ je bila na raspolaganju – Srbiji je isporučeno milion doza. Kada nestane njenih zaliha, lekari su upozorili, vakcinisaće indijskom. Nisam ništa čula o indijskoj vakcini, pa sam prihvatila kinesku – na kraju, ko, ako ne lokalni lekari, zna najbolje kako se nositi sa virusom. I otišla sam da se vakcinišem.

Nadam se da će me vakcina zaštititi od inficiranja. Međutim, ne može me osloboditi od neprijatnih misli.

Pre svega, neprijatno je što sam, u stvari, bila primorana da se vakcinišem uz pomoć manipulacije. Nešto poput mačka u poznatoj anegdoti koji je bio nateran da jede senf – „dobrovoljno i uz pesmu“. Možda su mi „učinili dobro delo“, ipak ja želim da imam slobodan izbor.

Zabrinuta sam i oko toga da li će evropski graničari priznati moju vakcinu kada uvedu „imunološke pasoše“ prirodno navodi na razmišljanje – lako je rastati se od ljudskih prava, ali će biti znatno teže povratiti ih. Da, priznavanje vakcina od strane različitih zemalja očigledno postaje poluga političkog pritiska.

Sa druge strane, postoji i ekonomska poluga: biotehnološke kompanije koje su uložile ogroman novac u razvoj vakcina verovatno se neće zaustaviti na kampanji jednokratne vakcinacije. A kako se već govori da će kovid ostati zauvek sa nama, onda se treba pripremiti na to da ćemo morati redovno da se vakcinišemo. Pa čak i ako ova epidemija, kao i prethodne, potraje 1,5-2 godine – odnosno završi se na proleće ili jesen – niko neće odustati od ideje sveobuhvatne imunizacije. Inače, na koji način „povratiti“ novac uložen u vakcine? Štaviše, ne bi me iznenadilo da najuticajnije međunarodne organizacije izjave da su nam baš uspesi u imunizaciji (bez obzira kakvi oni bili u tom trenutku) omogućili da pobedimo užasnu pretnju – posledično, zbog toga se mora nastaviti započeti posao.

Impresionira me i jasna demonstracija globalne nejednakosti, gde neke države mogu da priušte kupovinu najnaprednijih vakcina u obimu pet puta većem od broja stanovnika, dok su se druge zadovoljile velikodušnošću Kineza. I nije važno koliko novca imate – i Brazil koji je na ivici devalvacije i bogati UAE koriste kinesku vakcinu. U tom kontekstu, pozivi za pravednu raspodelu vakcina izgledaju ili naivno ili farisejski.

Mislim da mnogi ljudi sada prolaze isti put prihvatanja ideje o vakcinaciji. Da li će se setiti anegdote o mačku i senfu? Čak i da zaborave, čisto sumnjam da se njihova osećanja bitnije razlikuju od osećanja mačka, sa kojim su postupili grubo, ali efikasno.

Prema tome, mislim da će se koronavirus završiti, ali će gorak ukus ostati.

Ostaće sećanje na način kojim se manipulisalo celim svetom. Na to kako može da se iskoristi pravo jačeg. O činjenici da se mogu prenebregnuti sve prostodušne ideje koje su živele, čini mi se, u našem naprednom svetskom društvu. O tome kako može nesreća da se iskoristi u sopstvenu korist. O tome kako brzo pravda napušta ono mesto kuda novac dolazi. A posebno, o tome kako je Kina, koja je poslala milione doza svojih vakcina zemljama u razvoju, de-facto zauzela mesto zaštitnika slabih i malih, što je SSSR ranije predstavljao.

Mačak će, naravno, polizati senf. Čak i uz pesmu. Mada, mačke su životinje – sa dobrim pamćenjem.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име