Nema mesta za starce: zašto više nema smisla raditi i štedeti

© Igor Stavcev/Kolaž/Ridus.ru

Čini se da pokolenje ljudi koje je rođeno 30-ih godina prošlog veka više ne može da računa na mirnu, stabilnu penziju, ispunjenu putovanjima i brizi o ružama u sopstvenoj bašti. Da, današnji penzioneri moraće da zaborave na krstarenja morima, i to ne samo zbog koronavirusa. A njihovi unuci skromnog materijalnog stanja više ne bi smeli da se nadaju da će od dede dobiti nasledstvo, novac za pokretanje sopstvenog posla ili jednostavno za vraćanje dugova. Dva su krivca tome: ekonomija i nauka.

Penzioni fondovi u razvijenim zemljama izjavljuju da više ne mogu da garantuju svojim klijentima isplate nekadašnjih iznosa, jer pouzdane hartije od vrednosti, u koje oni mogu da ulažu ušteđevine, više ne donose dobit. Obveznice su neprofitabilne zbog niskih stopa centralnih banaka. Fondovi za nekretnine su osakaćeni krizom iz 2008. godine, a sadašnja kriza čini situaciju još gorom. Stoga penzioni fondovi predlažu da se ili poveća visina uplate doprinosa za penziju ili da se umanje tekuće isplate. Moguće je da će se desiti i jedno i drugo.

Postoji, naravno, nada da će se period niskih stopa kod centralnih banaka završiti. A trenutnu krizu, kako predviđaju neki ekonomisti, smeniće period brzog rasta. Ali kako se krize ponavljaju na svakih deset godina, vlade su očigledno navikle da upumpavaju novac bez pokrića. Pored toga, zbog dugova koje su države akumulirale, one se očigledno trude da kombinuju niske stope na depozite sa većom inflacijom nego do sada – što je odlično sredstvo za obezvređivanje javnog duga, ali smrtonosno – upravo za penzione fondove.

Kako se u izreci kaže – neko ima sitne bisere, a neko jede posnu supu, ali ruski penzioni sistem u stopu prati zapadni: varijabilni deo penzije (koji se finansira iz štednje) ponovo je zamrznut – do 2023. godine, a povratak ka solidarnom sistemu sovjetskog obrasca nemoguć je iz demografskih razloga. A druge efikasne opcije za penzioni sistem još nisu izmišljenje.

Ma, i šta tu ima da se priča – starost nikada nije donosila radost, to pokazuje istorija, a period od druge polovine 20. veka do danas samo je prijatan izuzetak izazvan posebnim okolnostima, tako da je sada nastupilo vreme da se vratimo, tako da se izrazim, korenima i tradicionalnim vrednostima kada su se o starijem pokolenju brinule njihove porodice. Nevolja je, međutim, u tome što nema puta nazad. Više nije realno oslanjati se na to da će odrasla deca pomagati stare roditelje. Čak se i Kina, gde je ta tradicija bila vrlo jaka i trajala je duže, danas suočava sa ogromnim problemom: jedino dete u porodici nije u stanju da prehrani dvoje roditelja, negde čak i četiri bake i deke – usled produženog očekivanog trajanja života, danas nisu neuobičajene porodice u kojoj su i pradedovi živi.

Mlađe generacije više ne mogu da pomažu svoje stare – a naučnici tvrde da će većina nas doživeti sto godina. U međuvremenu, penzioni proračuni su do sada uzimali u obzir činjenicu da će čovek provesti u penziji, u proseku, 20 godina. Dakle, čak i da se ne uzme u obzir pad dobiti na penzione investicije, biće moguće očuvati njen trenutni nivo samo ako se bude radilo do 80 godina. Za većinu ljudi je to teško izvodljivo – zahvaljujući nauci, dobili smo dužu starost, ali ne i večnu mladost.

Tako i dolazimo do toga da starost nije na radost – i to se ne odnosi samo na starije ljude, već i na mlado pokolenje. Već se oseća u vazduhu. Mogli smo da čujemo govore da nema smisla zatvarati celo čovečanstvo po kućama i stanovima kako bi se sačuvali životi onih koji su već blizu smrti. Već se pojavljuju nove verzije teorija zavere: koronavirus je proizveden s ciljem da se smanji broj starih ljudi. Prema starcima se ima sve manje poštovanja: njihovo iskustvo više nije upotrebljivo u uslovima sve bržeg progresa, a ni svojim novcem oni nisu u stanju da podrže ni ekonomiju potrošnje, niti svoju rodbinu. Da, i mladi sve manje veruju u svetlu budućnost na svom životnom putu, jer se na kraju pomalja ta ista tužna i duga starost sa bednom penzijom. Ova besperspektivnost, kao da nije gora od dugovečnosti, koja se iz sna pretvara u prokletstvo. Izgleda da našu civilizaciju, izgrađenu na nagradama za rad i štednju, očekuju velike promene.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име