Globalno zagrevanje: činjenica ili ipak ne?

U tinejdžerski danima, smislila sam sjajan psihološki trik. Kad god bi me obuzele strašne misli, koje su u tom uzrastu neizbežne, na svaku negativnu tvrdnju („Nespretna sam“, „Svi mi se smeju“, „Neću uspeti“), u mislima bih se hrabrila: „Možda nije sve tako“. Iznenađujuće, ali svaki put bi ta fraza, na neki čudan način, pomogla da se pronađu ozbiljniji argumenti protiv tinejdžerskih strahova.

Kasnije sam shvatila da je ovu tehniku dobro koristiti za kritičku analizu bilo koje tvrdnje. Čak i ako govorimo o najmerodavnijim prognozama globalne prirode.

Istorija kraha berzi i političkih kriza pokazuje da, kada većina „razmišlja na jedan način“, ismejavajući kritičare, dešava se upravo ono što niko nije očekivao. Nema tu mistike: tada ne postoje rezervni planovi u slučaju drugačijeg razvoja događaja. Greške se gomilaju – rezultat je logičan.

Pokušaću da primenim svoj životni trik na sadašnje uporne tvrdnje. To ne znači da su one – lažne. Najverovatnije je većina njih tačna. Međutim, razmislivši dobro o drugačijem scenariju, možete se osigurati u slučaju da sve pođe po zlu. Naravno, bilo bi dobro da ovu igru igraju i vlade i stručnjaci od kojih zavise strateške odluke. Ali na individualnom nivou, svest o mogućoj alternativi pomoći će da se osigurate od posledica tuđih grešaka.

„Globalno zagrevanje je – činjenica. Ili, ipak nije. Za mene je najupečatljiviji primer nesavršenosti dugoročnih klimatskih modela priča oko Kaspijskog mora, koje su dugo godina „spašavali“ od gubitka vode – a onda je vodostaj počeo da raste, plaveći i rušeći sve uz obalni pojas. Ispostavilo se da Kaspijsko more karakteriše stogodišnji ciklus promene nivoa vodostaja. Sa čim je ovo povezano, još niko nije razjasnio.

Sada su se pojavili stidljivi, ali prilično ozbiljni dokazi koji idu u prilog činjenici da globalna klima, čija se ciklična priroda ispoljava, malo zavisi od ljudske aktivnosti. Ispada da nas nakon jednog ili dva veka možda ne očekuje zagrevanje, već zahlađenje. Ogromni resursi troše se na međudržavnom nivou za borbu protiv zagrevanja. A šta se radi kako bi se ublažile posledice eventualnog zahlađenja? Postavivši ovakvo pitanje na običnom nivou, drugačije ćete gledati na izbor mesta za život ili kupovinu kuće na moru, na planske izdatke za ličnu potrošnju za odeću i hranu (vremenski period od sto godina ne znači da zahlađenje neće nastupiti već u ovoj deceniji) ili, na primer, na izbor profesije.

„U svetu počinje era „zelene energije“. Ili, možda neće biti tako. Nezapamćeni mrazevi u Teksasu pokazali su da se alternativni izvori energije ne mogu nositi sa tim. Sada tamo regularno isključiju struju – a u međuvremenu se većina domaćinstava greje uz pomoć električnih toplotnih pumpi. To znači da će sa razvojem energije koja potiče od vetra i sunca biti opet neophodno stvoriti značajne rezerve nafte, gasa i uglja. Inače, to su dobre vesti za Rusiju – naša nafta i gas će još dugo biti na ceni. Na nivou domaćinstava, oni koji su sada zamenili stari dobri kotao za grejanje u korist moderne toplotne pumpe, trebalo bi dobro da se zamisle.

Inače, prognoza osvajanja tržišta elektro-automobilima pokrenula je pitanje – gde naći toliko energije za njihovo punjenje? S obzirom na to da potrošnja električne energije i bez električnih vozila raste neviđenom brzinom, jer su naši domovi preplavljeni svakakvim uređajima? Alternativna energija, kao što je već gore pomenuto, ne može se nositi sa visokom potrošnjom. A njen razvoj, prema procenama, ne može da prati rast globalne elektrifikacije. To znači da će možda biti potrebno ne samo stvoriti rezerve tradicionalnih izvora energije, već i proširiti tradicionalnu proizvodnju. Inače, Ilon Mask pokazao je svoj preduzetnički duh predloživši razvoj tehnologije za akumulaciju ugljovodonika – uz takvu tehnologiju čak ni toplane neće biti ništa manje ekološki prihvatljive od vetro-elektrana, ali će biti efikasnije. Takođe je važno da mislimo o tome kako će se naši životi promeniti ako dođe do nestašice električne energije – i šta možemo učiniti da se zaštitimo od teških posledica.

„Epidemija kovida će se uskoro završiti i nastavićemo da živimo po starom. Možda se to i ne desi. Mnogi stručnjaci, tek usput, kažu da koronavirus može zauvek ostati sa nama. Trenutno nas teši vakcinacija, ali za godinu dana virus je prodemonstrirao mnogo mutacija. Može se desiti da će neke mutacije uspeti da pobede veštački imunitet. Ili će izazvati ozbiljnije posledice. Ne želim da razmišljam o tome, ali moram. Jer, možda se ispostavi da nisu potrebne samo vakcine, već i lekovi. Svet sa kovidom će biti drugačiji: više posla na daljinu, manje ličnih kontakta, umesto da avionom letite u egzotične zemlje – koristiće te svoj automobil da biste došli do lokalnih atrakcija. Konačno, verovatno da će se zemlje u izolaciji suočiti sa rastom nacionalizma. Na ličnom nivou treba razmisliti o tome da li je opasno po porodicu da živi odvojeno, kada deca i roditelji ne samo da su u različitim gradovima, već i u različitim zemljama. Postavlja se pitanje: gde je penzionerima bolje – u jeftinoj toploj zemlji ili u državi sa razvijenom medicinom. Izračunajte – da li je vredno investirati u akcije preduzeća pogođenih epidemijom.

Ovo su samo tri primera – u stvari, sličnih opštih uverenja je mnogo više. Ne bi bilo loše da, svaki put kada donosite odluku na osnovu opštih uverenja, postavite sebi pitanje: „Šta ako ne bude tako?“

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име