„Seljake su opljačkali“: kako je u Rusiji sprovedeno ukidanje kmetstva

«Čitanje Proglasa 19. februar 1861. god», umetnik Grigorij Mesojedov

Pre 160 godina, 3. marta 1861. godine, ruski car Aleksandar II potpisao je Manifest kojim se ukinulo kmetstvo. Od 67 miliona stanovnika Ruske imperije, otprilike trećina stanovništva su ,u to vreme, bili kmetovi, uglavnom seljaci u evropskom delu zemlje. Prema Manifestu, oni su dobili ličnu slobodu i pravo da samostalno vode domaćinstvo, ali nisu dobili ono glavno – dovoljno zemljišnih parcela za pristojan život.

Zemlja je prošla dugi i mučan put do ukidanja kmetstva. Prinudni rad je očigledno bio neefikasan, a pravo zemljoposednika da kontrolišu život i sudbinu seljaka bilo je sve više osuđivano – dovoljno je setiti se dela Puškina, Gribojedova i Turgenjeva. Međutim, gospoda- zemljoposednici kategorično su branili pravo na svoje zemlje, koje su predstavljale osnovu njihovog bogatstva. Zemlja se nije mogla obrađivati po zapadnoevropskom modelu: jer, nije imala dovoljno najamnih radnika i poljoprivrednih mašina.

Vladari Rusije su više od šezdeset godina pokušavali da reše zagonetku, ali samo se Aleksandar II usudio da to i uradi. O tome koliko je ova reforma bila uspešna, „Ridus“ je razgovarao sa Olgom Rozinom, ekspertom za predrevolucionarnu rusku istoriju, kandidatom istorijskih nauka.

Kako govori Rozina, za sprovođenje reforme od cara se tražila hrabrost i odlučnost, jer su i zemljoposednici i seljaci bili nezadovoljni njenim rezultatima. Jedino što je bilo gore je – nečinjenje, što je jasno pokazao Krimski rat, koji je Rusija izgubila.

Vlasnici zemljišta bili su nezadovoljni, jer su izgubili deo svojih poseda, mada su od države za to dobili novac. Za seljake su uslovi reforme bili još lošiji. Prvo su ih „opteretili“ ogromnim dugovima koji su se decenijama morali plaćati, i to uz kamatu. Drugo, zemlju oni nisu dobili za lično korišćenje, već su radili u korist zajednice (zadruge). Savremenim jezikom rečeno, ispostavilo se da je to nešto poput prinudne hipoteke na komunalni stan.

Ali to nije sve. Seljaci u većini slučajeva nisu dobijali dovoljno zemlje kako bi prehranili svoje porodice. Obradivši parcelu, koju im je opština dodelila na korišćenje, bili su prinuđeni da zatim obrade parcele koje su ostale u vlasništvu zemljoposednika – naravno, ne besplatno. Tako je bio rešen problem radne snage na zemljoposedničkim parcelama.

«Trgovina. Scena iz običnog seljačkog života». Umetnik Nikolaj Nevrev naslikao kako su zemljoposednici ugovarali prodaju seljančice

„Po mom mišljenju, sa stanovišta državnih interesa, to je bio najoptimalniji izlaz iz situacije koja je tada vladala u Rusiji. Seljaci zaista nisu dobro živeli, priznajmo – oni su opljačkani. Imajte na umu da dodeljena zemlja nije bila njihovo privatno vlasništvo. To je, naravno, izazvalo nezadovoljstvo među seljacima“, objasnila je Rozina.

„Ali o nepravdi sprovedene reforme ne bih govorila samo sa stanovišta seljaka. Bedni su uvek nezadovoljni. I gospoda nije bila zadovoljna: zauvek su im oduzeli zemlju, a novac im je bio neophodan za procese modernizacije i tržišne odnose poput onih koji važe u okviru kapitalizma. Država je morala da održi sistem stabilnim, koliko god su seljaci i zemljoposednici bili nezadovoljni, bilo je važno sprovesti reformu. To je bio neki srednji put i odigarao je pozitivnu ulogu u životu najmanje jedne generacije“, naglasila je istoričarka.

Dobrim delom zahvaljujući zemstvu (opštinski nivo) i drugim reformama Aleksandra II, carstvo je doživelo uspon: i industrija i stanovništvo su rasli. Ali usled opšteg nedostatka obradivih površina, uz porast broja stanovnika, ova neravnoteža je postala kritična. „Eskalirale su porodične podele, prinosi su postali vrlo mali, šta je onda preostalo seljacima? Samo da se upute u grad “, istakla je Rozina.

Olga Rozina rekla je da se ne sme zaboraviti da car nije mogao da sprovede takvu reformu gde bi sva zemlja zemljoposednika pripala seljacima. Plemići su bili glavni oslonac monarhije i jednostavno ne bi dozvolili Aleksandru II da to učini. U to vreme u Rusiji nije bilo drugih političkih partija ili javnih organizacija na koje se on mogao osloniti, jednostavno one nisu postojale.

«Oslobođenje kmetova (Čitanje Manifesta)», umetnik Boris Kustodiev

Viša klasa (i to ne svi njeni predstavnici) shvatila je da joj preti ozbiljna opasnost zbog rastućeg seljačkog nezadovoljstva tek početkom 20. veka, kada je carstvo mirisalo na „promene“. Lav Tolstoj je napisao: „Isključivo pravo nekih ljudi da poseduju zemlju, lišavajući druge ljude da tu istu zemlju koriste, surova je nepravda, štetna za sve, što je kmetstvo u svoje vreme i predstavljalo. U današnje, revolucionarno vreme, ova nepravda se naročito živo oseća, a želje i zahtevi ruskog naroda sada su usmereni ka njenom uništenju“.

U tom trenutku podršku kod širih narodnih masa pridobile su ideje socijalista-revolucionara („esera“), koji su odbacivali ideju privatnog vlasništva nad zemljom i tražili da se ona pretvori u javnu svojinu po principu izjednačavanja rada, podsetila je Rozina. Jezikom običnih seljaka, to je glasilo – „sva zemlja je Božja“, što je na kraju dovelo do poništavanja zemljoposedničkog vlasništva nad zemljom. Ali, pred tom idejom je stajao dug put od pola veka.

Možemo da zaključimo da je zemljišna reforma 1861. godine okončala kmetstvo, ali nije u osnovi rešila zemljišno pitanje u Rusiji. Za nekoliko decenija, brzi rast broja stanovnika u carstvu ponovo je doveo do akutnog nedostatka obradivih površina i osiromašenja seljaka. Mladi ljudi su bili prinuđeni da napuste zajednicu i praznih ruku odu da traže posao u gradu. Neki od njih su uspeli da izgrade novi život, čak i da se obogate.

Na primer, osnivač svetski poznate marke vodke Petar Smirnov rođen je kao kmet, u svojim četrdesetim postao je vlasnik velike vinarije, a pri kraju života bio je multimilioner i istaknuti filantrop . Međutim, većina nekadašnjih seljaka suočila se sa najtežim uslovima rada u gradovima, pretvorivši se u proletarijat. Iscrpljeni ili izgubivši posao, vraćali su se u rodna sela, često samo da umru.

Seljaci koji su ostali na selu nastavili su da pate zbog nedostatka zemlje, periodičnih propadanja useva, nezgodnog sistema raspodele prinosa (čerespolosici) i zloupotreba od strane seoskih kapitalista. Uznemirena revolucijom 1905, vlada je pokušala da uspostavi novi poredak na selu u vreme stolipinske agrarne reforme, ali nije uspela da postigne željeni rezultat.

Izvor: Ridus.ru

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име