Lenji da zavole sebe ili zašto je „nova normalnost“ loša

© Igor Stavcev/Kolaž/Ridus.ru

Meni se čini, da je u čast 8. marta, Unilever svima nama podario krajnje sumnjiv poklon. Kompanija je najavila da će iz opisa kozmetičkih proizvoda izbaciti reč „normalno“. Na primer, „šampon za normalnu i suvu kosu“ sada će se zvati „šampon za suvu i oštećenu kosu“. Ovo su objasnili, kako je rečeno, težnjom ka inkluziji. Mislim da nisu mogli više da uvrede žene nego na ovaj način, ali ponekad je reč o ozbiljnijim stvarima nego što je uvreda.

Imam normalni tip kose. I kože. I uopšte, ja sam zadovoljna sobom – u svakom slučaju, dovoljno, da ne moram da se vodim preporukama lekara. Ali sada moram da biram šampon tako što biram između onog „za oštećenu kosu“, „tanku kosu“, „ofarbanu kosu“ – što je na neki način poniženje za žene koje nastoje sa sakriju sede! Ovo se odnosi i na mnoga druga kozmetička sredstva koja navodno uklanjaju nedostatke. Isto važi i za kreme i drugu kozmetiku. Jer normalno više ne postoji, uveravaju me – svi mi imamo nedostatke i vreme je da ih zavolimo. Nije mi zato jasno – zašto je potrebno da se borimo sa kozmetičkim nedostacima pomoću preparata uglednog Unilevera. Mada, ovde je sve jasno: što više kupaca misli da imaju nedostake, njihova prodaja će biti veća.

Ovo bi još bilo i smešno da nije jedne strašne podudarnosti. Negde u to vreme, američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) objavio je izveštaj prema kojem je 78% Amerikanaca hospitalizovanih, ili onih koji su bili na respiratoru ili umrli od kovida, imalo prekomernu težinu ili gojaznost različitog stepena prema BMI indeksu (indeks telesne mase). U međuvremenu, aktivisti „body positive“ već dugo se uporno bore protiv upotrebe BMI: kažu, povređivanje osećanja debelih ljudi je vrlo uvredljivo. Bojim se i da pomenem, ali prema istoj uvaženoj organizaciji, među Afroamerikancima ima više teških kliničkih slučajeva kovida nego kod drugih rasa.

Što dalje odmičemo, to mi se sve više čini da „nova normalnost“ ide u pogrešnom smeru. Kao u staroj anegdoti o unuci dekabrista, koja je na reči sluškinje o revoluciji, koja će dovesti do toga da ne bude bogatih, primetila da se njen deda borio za iskorenjivanje siromaštva.

Porediti normalnu i oštećenu kosu je u redu, ali treba prestati sa ubeđivanjem da normalna kosa treba da izgleda kao na reklami: duga, gusta kosa koja neprirodno sija. Ne treba proklinjati medicinski termin BMI, već je potrebno da se šije i pokazuje odeća za obične ljude, sa standardnim merama. Ne tvrditi da su belci unapred krivi, već je potrebno da se razmisli kako je moguće popraviti stanje stvari u kome je crnom tinejdžeru iz siromašne porodice lakše da postane lopov nego uvažena osoba – možda bi bilo bolje da se rasele ljudi iz siromašnih četvrti, poboljša njihovo obrazovanje i zdravstvena zaštita?

To su banalne, kako mi se čini, istine – ali zašto su danas zaboravljene? Da li je zbog toga što je siromašnim, debelim, crncima, ženama i drugima dosta lakše objasniti da je neko drugi kriv za njihove nevolje nego eliminisati nejednakosti u bilo kojoj sferi? Kada će biti moguće dostojanstveno živeti na nekom nivou prihoda. Kada će se dijeta držati zbog medicinskih razloga, a ne zbog težnje za idealnim merama. Kada čoveka bilo koje boje kože, uzrasta, ubede – da njegov uspeh zavisi od svega drugog, samo ne od njegovih sposobnosti koje mu je dala priroda ili sudbina.

Na kraju, ovo može otići predaleko. Na primer, nije li ejdžizam – zaključavanje starih ljudi zbog kovida? Nije li narušeno pravo dece da se slobodno igraju kada su prinuđeni da idu u školu? A zašto slep čovek nema pravo da postane pilot?

Uopšte nije bezazleno i nije dobro uveravati ljude u to da imaju neki nedostatak. Sećam se divne knjige Alana Maršala „Umem da preskačem bare“. Australijski dečak, izmučen dečjom paralizom, postao je divan pisac i živeo je punim plućima, proživeo je bogat život, ne zato što su ga uverili da njegove noge nisu normalne, već zato što mu je pružana podrška da čak i ne pomisli na to da ga bolest nekako može sprečiti da vodi normalan život. Ne treba se boriti protiv nenormalnosti. Treba se boriti za pravo svakoga da ima normalan život.

Trenutno, avaj, jedina stvar koja se može, čak i treba da se smatra nenormalnom je – klima. Ipak, ruku na srce, ona sada i treba da bude takva – nepredvidiva i promenljiva. Ali nama kažu da se i protiv nje borimo. Stoga, savet dana bi bio: ako želite da razgovarate o abnormalnostima – razgovarajte o vremenu.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име