Metamorfoze od straha do ljubavi: lično iskustvo u Srbiji

© Igor Stavcev/Kolaž/Ridus.ru

U julu 2011. godine, pre skoro deset godina, prvi put sam posetio Srbiju.

Ovde je neophodno napraviti važnu digresiju i dati neke osnovne informacije. Balkan me nije baš, tačnije, uopšte me nije zanimao – svi ti Srbi, Bugari, pa čak i Grci i Rumuni. Štaviše, njih sam, u različitom stepenu, smatrao poturicama, jer se vekovna dominacija Osmanskog carstva nije mogla izbrisati gumicom, svojevrsna mešavina turskih bazara i filmova Kusturice. Više me privlačila Severna Evropa – mirna i monumentalna, odmerena, koja nikako ne podseća na bazare – stanice. Sada pišem o svemu iskreno, kako bi vam bila jasna emocionalna i sveopšta metamorfoza opisana u nastavku.

I želeo bih da vam ispričam događaj koji je veoma promenio moj utisak o Srbiji i njenom narodu. Bilo je i drugih, naravno (posle 2011. godine redovno sam odlazio tamo), ali i dalje smatram jul 2011. polaznom tačkom. Pa, slušajte.

Ne, ipak, ne mogu da propustim nekoliko sitnica kako bih vam preneo potpunu sliku. U Beograd sam došao sa suprugom, bebu smo ostavili kod svekrve. U Beogradu je u julu veoma vruće, a kilometarske šetnje, koje voli moja draga, su pri takvoj temperaturi nesnosne, pa sam se na svakih 500 metara osvežavao hladnim Jelen pivom i likerom „Gorki list“, srećom bilo je kafana na svakom koraku. A u njima može da se puši. Smestili smo se u starom Beogradu, u rejonu Senjak, u vili, u čijem je zatvorenom dvorištu bio sopstveni manji bazen, skriven od očiju znatiželjnih.

Skupština u Beogradu

Prvo jutro smo doručkovali u vili. Doručak se nije posebno razlikovao od prethodno viđenih u drugim zemljama: kajgana, suvomesnato i sirevi, ali! Nigde nisam video rakiju i poslužavnik sa čašicama koje se služe za doručak. Počastio sam se, naravno. I onda smo otišli da obiđemo stari grad. Peške. Nedaleko do starog grada već sam ispuštao dim i garež iz sebe, bio sam mokar potpuno, besan, iziritiran. Svi ti usijani kamenčići, buka i sunce, sunce, sunce! I evo je – priželjkivana kafana sa klima uređajem. Prazno, nikog nema. Za šankom stoji konobar – čovek, zagledan u svoj telefon. Seli smo.

Posle galaktičkih pet minuta, doneo je meni, nakon što sam ga dva puta opomenuo. Želeo sam da sipam neko svetlo, srpsko pivo sebi na glavu, kako bi mi stalo lakše. Naručili smo šopsku salatu, čorbu, pljeskavice. A supruga je još naručila i neki dezert. Naravno, porcije u ovoj kafani nisu bile tako izdašne kao u drugim mestima u Srbiji, sedeli smo, ipak, u centru prestonice, ali već kod pljeskavice sam odustao. Prejeli smo se i zatražili račun. Konobar je negde nestao, čekali smo dezert i račun. Doneo je račun. Po ruskoj navici, odmah mi je konobar postao sumnjiv, sve kafane i državni sistem Srbije sam proklinjao i zagledao sam se u papir koji je doneo tražeći stavku – „dezert“. Dezerta nije bilo na računu. Na moje neizgovoreno pitanje, konobar je mirno dodao:

„Procenio sam da će dezert biti suvišan.“

I otišao je.

Prokletstvo, tako je! Sve je bilo toliko neobično da smo se smejali dok smo odlazili, ostavivši dobar bakšiš.

Svi naši prijatelji i poznanici žive u Novom Sadu i okolini, pa smo odlučili da iznajmimo automobil.

Ne volim da vozim auto, psujem svih i sve, teško je voziti se sa mnom. Tako smo na trgu u centru Beograda, gde se nalazi glavna železnička stanica Beograd-Glavna, iznajmili moderan automobil Renault Laguna za smešne pare. Auto je sedan, prilično širok i nizak. Nikada nisam vozio sedane.

Dakle, avanturistički feljton o izlasku iz starog Beograda ka Novom i dalje autoputem do Novog Sada je izbačen iz priče zbog brojnih nepristojnih reči. Uf-f-f, pomislih, ulazeći na benzinsku pumpu s desne strane, odmah po izlasku s Novog Beograda. Kada smo auto iznajmili imao je vrlo malo goriva, i trebalo ga je natočiti. Izašao sam, pozdravivši radnika benzinske pumpe koji je prišao. Kada me pitao šta da sipa, shvatio sam da – ne znam.

„Pa, sipajte najskuplje do vrha.“. I krenuo sam ka kasi.

„Hej, gospodine! Ovde ne treba sipati benzin!“

„Kako to?“ Vratio sam se, a ljubazni radnik pokazao mi je nalepnicu na unutrašnjoj strani poklopca za gorivo.

„Dizel, dizel!“

Da njega nije bilo, napunio bih rezervoar benzinom i tako bi se naše putovanje i završilo.

Most u Novom Sadu

Lepo smo putovali do Novog Sada i Sremskih Karlovca. Klima je radila. Proveli smo predivan dan sa prijateljima i uveče smo supruga i ja krenuli nazad za Beograd, do naše lepe vile na Senjaku. „Eeeee, to je to“, kako je nekada govorio naš pokojni humorističar.

Novi Sad, centralni trg

Uz molitve i snagu volje uspeli smo da stignemo do novobeogradske periferije, svetla velikog grada su svetlucala ispred nas, a tamo nas čeka – naša ulica i večernja rakija, tačnije „Gorki list“ sa pivom. A onda me neka nečasna sila odvela u pogrešnom pravcu. Samo jedno pogrešno skretanje i sve se promenilo! Navigator nismo imali, imali smo mapu, koja je pažljivo bila položena u krilo moje supruge koja je sedela na mestu suvozača.

Eeeeh. Vozili smo polako sve dalje i dalje, prolazili pored ambara i industrijskih zgrada, retka svetla su ponegde osvetljavala teren koji definitivno nisam poznavao. Prošavši tako pet kilometara, shvatio sam da je karta postala beskorisna, snaga mi je bila na izmaku, morao sam da pitam nekoga za put. Zaustavili smo se na najbližoj benzinskoj pumpi. Bilo je 11 sati uveče.

Kako to obično biva u Srbiji, svi radnici benzinske pumpe stajali su u grupici i živahno razgovarali o nečemu. Nije bilo klijenata, bilo je prazno i tiho. Široki autoput, retka svetla. Parkirao sam automobil malo dalje, rekao supruzi da mirno sedi, zaključa se i bude spremna da pokaže kandže, zlu ne trebalo. Ja sam se sa prokletom kartom, gde je bila označena kružićem vila gde smo bili smešteni, uputio ka grupici od četiri osobe.

Петроварадин и Нови-Сад.

Morate znati kakvi su Srbi: oni se svi odjednom aktivno uključuju u diskusiju, gestikulišu i prekidaju jedan drugog, govore u glas. Ja to nisam tada znao. Četiri osobe su me okružile, počele glasno da razgovaraju, pokazujući na kartu, očigledno se nisu slagali, a niko od njih nije govorio engleski. Tada je neko od njih podigao prst i otišao da pozove nekog. Bio sam na oprezu, i dalje okružen sa svih strana. Po gestikulaciji sam shvatio da moram da sačekam. Postalo mi je prilično nelagodno, počeo sam da se osvrćem tražeći pogledom automobil i suprugu u njemu, da pronađem način kako da pobegnem i izbegnem moguće posledice.

U tom trenutku, na benzinskoj pumpi se, uz buku i pištanje sirena, pojavljuju dva automobila: Audi TT i džip sa zatamljenim staklima. „Dakle, kraj, – proleti mi kroz glavu, – evo ti Srbije.“ Ogromni plavokosi Srbin, širokih ramena, u plavoj košulji kratkih rukava i značkom Er Srbije izašao je iz Audija. Još trojica su izašla iz džipa. Gospode bože!

Svih osam ljudi okupilo se oko mene i moje karte. Srbin širokih ramena iz Er Srbije govorio je engleski. Odnosno, momci sa benzinske pumpe su specijalno pozvali svog prijatelja koji govori engleski jezik da se pozabavi sa mojim brbljanjem! Osam Srba oko jedne karte je stvorilo više gužve i frke nego kada su Kozaci pisali pismo turskom sultanu. Srbin koji radi u avijaciji me je sklonio u stranu, ravnodušno sam i nekako sa strane sve posmatrao, vrteći u glavi opcije za brzo bekstvo.

„Mi idemo napred, vi nas pratite“, na kraju je doneta odluka, nakon desetominutne diskusije.

Tri automobila – „Audi“ i dva džipa, prepuna Srba – izvezla su se sa benzinske pumpe. Pokorno sam ih pratio. Uzeli su mi kartu. U automobilu razgovaram o onome što se desilo sa mojom suprugom, koja je sve videla kroz staklo i sada je postavljala mnogo pitanja. Ako se desi nešto – bežimo!

Most na Savi se popravljao, pa smo iz starog grada ka novom pošli po nepoznatom putu. Posle toga, „Audi“ je počeo da koči u blizini svakog prolaznika, a njegovi putnici su glasno, šuškajući kartom, pitali za pravi put. Potpuno sam odahnuo. Ali postavio sam sebi još jedno pitanje: koliko dinara ću morati da platim kako bih se zahvalio na pratnji čak tri automobila? Ne smatram sebe stipsom, ne žalim da platim za pomoć, ali u ovoj situaciji jednostavno nisam mogao racionalno da izračunam koliko košta pomoć osam Srba u tri automobila, koji su izašli sa posla da bi stigli do benzinske pumpe. Uključujući i momka iz Er Srbije.

Beograd, Kalemegdan

Koliko su dugo oni tražili tu usku ulicu na Senjaku nisam mogao da razaznam, ona se, inače, uzdizala pod uglom od blizu 45 stepeni. Parkirajući se, rekao sam supruzi da sedi u autu i zaključa vrata i uzevši novčanik, izašao sam iz kola. Svih osam Srba takođe je izašlo iz automobila i stalo pored njih, izuzev radnika iz aviokompanije sa širokim ramenima. Pošao mi je u susret.

„Mnogo vam hvala! Koliko Vam dugujem?“

„Šta, bre, koliko, brate Ruse! Ništa naravno. Uvek smo spremni da pomognemo našoj braći!“

Onda me čvrsto zagrli, pozdravi se, priđe autu, svi ostali su mi mahnuli rukom u znak pozdrava, te se konjanici uputiše u noć. Stajao sam nasred popločane ulice, a suze su mi tekle niz lice. Kao onog trenutka kada sam gledao pogubljenje Vilijama Volasa u filmu „Hrabro srce“. Stajao sam, shvatajući da sam upravo postao akter istinski bratskog događaja. Da takvi ljudi postoje. Da se ne može sve kupiti novcem.

Te noći popio sam dosta „Gorkog lista“ sa pivom. Na svetlu, laku dušu, legli su meko i nežno. Mnogo sam razmišljao i umnogome promenio sliku o ovoj maloj, ali ponosnoj zemlji.

Srbija je herojska zemlja koja je izdržala okupaciju i neprekidne ratove i sukobe zahvaljujući ljudima koje sam sreo na pustoj benzinskoj pumpi u blizini Novog Beograda. Nakon toga, mnogo puta sam posetio Srbiju, upoznao puno novih ljudi i svi oni su mi postali dobri prijatelji.

Srbija – zemlja bratskog naroda, za mene pomalo osobena, spora, razumnija, ali vrlo bliska, jednostavna i iskrena.

Srbija je zemlja gde uvek idemo sa zadovoljstvom.

A Kosovo je – Srbija.

Posvećeno braći Milikić – Miodragu i Vladimiru, divnim, plemenitim ljudima

Izvor: Ridus.ru

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име