Bio je mart, morali smo brže da odrastemo

0
1420

Kao i svakog marta, proleće je došlo u Novi Sad. Toplije vreme nam je, kao i svim sinovima košarkaške nacije, dozvoljavalo da posle škole i učenja vreme provodimo na košarkaškom terenu i imitiramo naše slavne košarkaše. Bili smo osnovci.

Najkultnije košarkaško mesto u Novom Sadu, lokalni hram košarke, bio je i ostao stadion Eđšeg, u ulici Antona Čehova 4 na Grbavici. Tu je čuvena Marija Veger sama postigla 100 poena na jednoj utakmici, i tako utvrdila rekord u ženskoj košarci.

Tog dana časovi u školi su nam bili skraćeni. Pre toga su naši roditelji i komšije pričali kako će nas Amerikanci bombardovati. Mi smo nastavljali da igramo basket. Poslednji čas tog dana je bila hemija. Nastavnica je ušla u učionicu, sela i rekla: “Deco, ne znam zašto vas ovde zadržavam. Idite kući i pazite se“.

I dalje ništa nismo shvatali. Požurili smo kući, prezalogajili nešto, i okupili smo se na košarkaškom terenu.

Noć je već uveliko pala, a mi smo nastavili da igramo po mraku. Blagu vidljivost su nam davale svetiljke sa ulice i svetla iz stanova moje zgrade. Lopta je bila u mojim rukama. Šutao sam za tri poena. Lopta nije još došla do koša, a u pozadini se čula neka jaka grmljavina. Svi su se razbežali, a ja sam sa loptom ušao u haustor zgrade mog druga. Nisam shvatao šta se događa. Ljudi su niz stepenice trčali u podrum, a jedna žena mi je viknula zabrinuto sa bosanskim akcentom: “Bježi dijete, bombarduju!“.

Tada se čula druga eksplozija, i shvatio sam šta se desilo. Pretrčao sam u svoju zgradu, a tamo je vladala opšta panika. Lift je stalno bio zauzet. Penzioneri su žurili da prvi stignu do podruma. Popeo sam se peške na deveti sprat, ušao u stan i video da su mama, baba i deda živi i zdravi, ali nije bilo mog brata. Nakon par minuta i on je utrčao u stan.

Otvorili smo prozore, da detonacije ne bi razbile staklo, uzeli smo ćebad, zaključali stan i polako sišli u podrum.

Kao što rekoh, penzioneri su prvi zauzeli mesta u podrumu, jer su se više od svih bojali za svoj život, koji je svakako bio pred krajem. Mlađa deca nisu shvatala šta se dešava, a žene su psovale Klintona, zato što im je prekinuta poslednja epizoda serije.

Čuo se signal za prestanak vazdušne opasnosti, mi smo izašli iz podruma i odvezli se kolima do babine i dedine kuće, zato što se prekoputa naše zgrade nalazi kasarna, koju su mogli da bombarduju.

Stigli smo u babinu i dedinu kuću, raspakovali se, ali nismo mogli da spavamo, jer nismo znali šta se sa tatom dešavalo. On je bio u žaru borbenih dejstava na Kosovu i Metohiji, u blizini albanske granice. Tek sutradan smo uspostavili kontakt sa njim.

Bombardovanja su se nastavljala svakog dana. U tom delu grada, gde su bile samo prizemne kuće, ljudi su se ponašali kao da se ništa ne dešava. Čuli smo kako padaju bombe po kasarnama, mostovima i rafineriji nafte, ali smo mi igrali fudbal na ulici, dok su naši roditelji radili po kući i gledali televiziju da vide šta se dešava u zemlji.

Bio je Đurđevdan, 6. maj. Vreme je bilo izuzetno toplo. Mi smo na školskom igralištu igrali fudbal. Čula se sirena za uzbunu. Jedan drugar i ja smo krenuli nazad u našu ulicu da obavestimo sve roditelje da se mi nalazimo u školskom dvorištu. Čuli smo glasan zvuk aviona i probijanje zvučnog zida. Obuzeo nas je strah i krenuli smo da trčimo kući. Majka me je smirivala šećerom i vodom. Izašao sam u dvorište, ponovo sam čuo zvuk i pogledao u nebo. Dve rakete su preletele iznad kvarta i udarile par kilometara dalje. Mogao sam da pročitam brojeve na njima, koliko su bile blizu. Pale su između zgrada na Detelinari dok su ljudi pekli roštilj i slavili Đurđevdan.

Svi novosadski mostovi na Dunavu su bili srušeni. Na drugu obalu smo morali da idemo skelom, pa dalje autobusom do naše vikendice i voćnjaka. Vojska i policija su pazili na red.

Pred kraj bombardovanja, tata se vratio sa Kosova i Metohije, i obavljao je svoje redovne policijske dužnosti. Tada je na snagu stupio zakon o opštoj mobilizaciji, prema kojem svi muškarci uzrasta od 14 do 66 godina moraju da budu upisani u vojnu evidenciju. Te godine sam punio 14 godina, i morao sam da izradim ličnu kartu, kako bi me upisali u vojsku u slučaju kopnene ofanzive NATO pakta. Čekao sam da mi daju uniformu i oružje. Mislio sam da ću ličnu kartu dobiti kada postanem punoletan. Moralo je brže da se odrasta u toj situaciji.

Nisam dobio ni uniformu, ni pušku, rat se završio vojnom pobedom Srbije i političkom pobedom NATO pakta. Prošlo je 78 dana iščekivanja najgoreg. Sve je počelo 24. marta i završilo se 10. juna 1999. godine, a posledice i dalje osećamo.

Autor: Miodrag Milikić

Ekskluzivno za Balkanrus

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име