Iskušenje budućnosti ili zašto je bolji vrabac u ruci

© pexels.com

Usred rasprostranjenih zaključavanja, porodica poznanika mi se obratila za pomoć. Izgleda da je to bio gest očajnika: tražili su privatnog nastavnika iz matematike i fizike, a znajući da ja nemam bliske veze sa pedagoškom zajednicom, ipak su se obratili meni – čini se da su sve druge mogućnosti već isprobali. Njihova ćerka, koja je prebačena na onlajn učenje, počela je da zaostaje u svim predmetima. A škola je bila matematička, znanja roditelja koji su imali humanističko obrazovanje nisu bila od pomoći.

„Čekajte, kada je vaša ćerka prešla u matematičku školu? Čini se da ona nikada nije pokazivala interesovanje za prirodne nauke“, pitala sam iznenađeno.

„I nije, ali sada je takvo vreme da samo programiranje omogućava da se snađeš u životu. Moramo razmišljati o budućnosti“, odlučno su mi odgovorili.

Ovakvi roditelji, koji su spremni da grade budućnost svoje ćerke po cenu neverovatnih i, možda, neželjenih napora za dete, nisu jedini. Sada ceo svet živi u budućnosti. „Osigurajte svoju budućnost“, – apeluju prodavci kurseva ličnog rasta, trejdinga, psihologije pregovaranja i nekih drugih stvari koje su neophodne u budućnosti. „Brinite o svojoj budućnosti“, govore finansijski savetnici koji nude penzione planove. „Radite za budućnost“ ohrabruju kouči i ekolozi, političari i lideri javnog mnjenja. Razmišljanje o budućnosti postalo je imperativ kao i pranje zuba. Da je zarad ovoga neophodno nešto žrtvovati u ovom životu, to se samo po sebi podrazumeva.

Gotovo da nema ljudi koji nisu čuli za eksperiment sa slatkišima. Psiholozi su predložili deci ili da pojedu jedan slatkiš odmah, ili da sačekaju malo i dobiju dva slatkiša kao nagradu. Onda su psiholozi uporedili ove dve grupe učesnika eksperimenta i njihove dalje sudbine. Ispostavilo se da su strpljiva deca bila uspešnija u životu od one koja su odlučila da odmah pojedu slatkiš. Nije li ovo dobar primer toga koliko je važno odreći se od današnjih želja radi budućih dostignuća?

Mnogo manje ljudi zna da su nedavno drugi istraživači proverili uslove i učesnike u tom eksperimentu. I otkrili su da su deca iz bogatih porodica najčešće bila strpljiva, a deca iz skromnijih porodica su odmah jela slatkiš. Što je momentalno promenilo značenje eksperimenta: detetu iz bogate porodice slatkiši nisu predstavljali neku vrednost, u njegovoj kući na stolu uvek stoji puna posuda slatkiša. Za siromašno dete slatkiši su mnogo privlačniji. Shodno tome, učesnici eksperimenta nisu uspeli u životu zato što su bili strpljivi, već zato što je bogata porodica obezbeđivala bolju startnu poziciju u životu.

Ova priča dobro ilustruje zamku iskušavanja budućnosti: često se ispostavi da ono što se predstavlja kao dostojna nagrada za današnju patnju ispadne potpuno drugačije. I prodavci budućnosti ovde pobeđuju, nikako ne vi.

Ceo svet čeka kraj karantina – uostalom, apsolutno je nemoguće sedeti toliko u četiri zida! Čekajte, zašto je nemoguće da se provede dugo vremena sa porodicom? Uostalom, zar se svi ne žale oko toga da nam posao uskraćuje odnose sa bliskim ljudima? Čini se da sve što radimo – radimo kako bismo nekada imali više slobodnog vremena za porodicu, decu, sopstvene hobije? Jasno je da karantin ima mnogo minusa – ali da li se ovaj plus može uračunati? Nema šanse – ceo svet se žali da je umoran od komunikacije sa decom i supružnicima.

„Tržište živi za budućnost“, uveravaju berzanski analitičari. I sada svaki investitor koji drži do sebe poseduje u portfelju akcije avio-kompanija, kompanija za krstarenje i vlasnika poslovnih zgrada. Ne misle o tome da će kompanije za krstarenje, kako se računa, moći da povrate svoj nekadašnji finansijski položaj tek 2030. godine, avio-kompanije – malo ranije, a kancelarije se možda uopšte ne vrate na staro, jer su poslodavci osetili čari rada na daljinu i hoće da smanje troškove kirije.

U budućnosti nam se nudi da pređemo na električne automobile, kupujemo papirne kese umesto plastičnih i generalno „smanjimo našu emisiju ugljenika“ na sve moguće načine – kažu da se reklama sa takvim apelom već pojavila u moskovskom metrou. Iako proizvodnja baterija (a posebno njihova utilizacija) za električne automobile nimalo nije dobra za životnu sredinu, kao ni proizvodnja papira, šteta od ugljen-dioksida je vrlo upitna. Ali nema razloga da sumnjamo da svetla budućnost očekuje proizvođače električnih vozila, kreatore „zelenih“ investicionih proizvoda.

Onda treba živeti samo za danas? Naravno da ne. Ali, u želji da imamo bolju budućnost, ipak je dobro razmisliti koliko je svrsishodno odreći se onoga što imate, radi nečega što se ne mora dogoditi. I često se setim poslovice: „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani“.

Inače, ćerka mojih poznanika je izvanredno crtala. Sada je od toga odustala: nema vremena. Mora da vežba matematiku, jer treba raditi na budućnosti.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име