Blickrig grešaka: zašto Hitler nije uspeo da izvede brzi rat u SSSR-u

© Mihail Saltikov/kolaž/Ridus.ru

Početak rata nije slutio na dobro za Sovjete, a sigurno niko nije mogao da pretpostavi da će se sve završiti pobedom 9. maja 1945. godine. Ali nacistima se činilo da će SSSR ubrzo kapitulirati i da će dobiti rat za dve nedelje. Ali čim je načelnik Generalštaba njihovih kopnenih snaga F. Geleder ovo i pomislio, sve je pošlo po zlu. I sve do danas, nije moguće ponuditi objašnjenje za ovo oko koga bi se usaglasile sve strane.

Oni koji su se borili protiv nacizma ističu hrabrost sovjetskih boraca i čitavog naroda, a nacistički lideri, koji su slučajno izbegli odmazdu u Nirnbergu, za sve su krivili Hitlera. Naravno, njegove (i celokupne nacističke elite) greške nisu bile glavni razlog poraza nacista, ali su odigrale svoju ulogu u remećenju blickriga od strane Crvene armije. Ostaje samo da se istaknu glavne greške nacista, što je na kraju i doprinelo njihovom slomu.

Plan napada nemačke vojske na SSSR © arhiva

Naduvana „Barbarosa“

Naravno, ključna greška uopšte je sam napad na Sovjetski Savez, sa njegovim monolitnim jedinstvom društva, snažnom Crvenom armijom (koja nije s početka bila dobro naoružana) i ogromnom teritorijom koji su uništili veliku Napoleonovu vojsku 130 godine ranije. Sve to je na startu planove nacista činilo nerealnim i avanturističkim. A sama činjenica o brzom i žestokom napadu, celom svetu je odmah pokazala surovu suštinu hitlerizma.

U takvim uslovima, Treći rajh nije imao šansu da ostvari pobedu. Ali njegovi stratezi odlučili su da dodatno zakomplikuju ionako nemoguć zadatak koji su sebi postavili. Vermaht su podelili u tri armijske grupe, od kojih je svaka imala svoj specijalni zadatak. Kao rezultat, udarne snage na glavnom moskovskom frontu okupljene su tek krajem septembra – početkom oktobra, kada je “ plan Barbarosa“ trebao da bude realizovan.

Kasnije je za sve neuspehe okrivljen Hitler, ali 1941. niko od nemačkih generala nije mogao da mu protivreči. Čak su i oni sami počeli da veruju da će ga poslužiti neviđena sreća. Iako ga je ona napustila, doduše ne odmah 22. juna, već posle nekoliko meseci. I ovde je, na sreću sovjetskog naroda, žestoki neprijatelj ponovo načinio grešku.

Povlačenje iz trke

© DPA/TASS

Nacistički lideri su odlučili da gore pomenutu grešku nekako isprave. S jedne strane, već u julu, njihove ofanzivne jedinice stigle su do Smolenska, a sa druge, suočene sa mnogo organizovanijom odbranom nego u početku, Hitler i Ko su počeli da razmišljaju šta dalje da rade: da li što pre da zauzmu Moskvu pre nego što nastupi zima ili prvo da se pozabave bočnim frontom. G. Guderijan je insistirao na prvoj opciji, Hitler se držao druge strategije. Naravno, prevagnula je druga. Imali smo sreće.

Neprijatelj je u početku shvatio da će se, ako blickrig ne uspe, suočiti sa dugom i očigledno beznadežnom borbom do poslednjeg vojnika. Sovjetski Savez je trebao da se drži samo šest meseci dok fabrike koje su evakuisane na istok ne dostignu svoj pun kapacitet. Nacisti su, planirajući napad, zaboravili ne samo na hladne zime u SSSR-u, već i na njegovu ogromnu teritoriju.

Zauzimanje Donbasa, naravno, nije moglo a da ne utiče na ekonomsku situaciju, ali nije bilo ni fatalno. Ali zauzimanje Moskve – ne samo kao glavnog grada, već i najvećeg industrijskog i transportnog čvorišta – moglo je da bude mnogo opasnije po sovjetsku zemlju. Ali SSSR je imao sreće: 1941. i 1942. neprijatelj je preusmerio udarne snage na druge pravce i izgubio je dragocene mesece. A 1943. godine nacisti su izgubili priliku da ponovo nešto postignu u Kurskoj bici.

Ćorsokak

© Евзерихин Эммануил/ТАСС

Zaglavljen u mrazu na periferiji Moskve, neprijatelj je, logično, trebao da se zaustavi i pređe u odbranu. Ali blizina sovjetske prestonice, opet na našu sreću, pomutila je razum čitavog Vermahta, od običnog vojnika do Hitlera. A onda je suptilni psihološki šok udario po nacističkom nosu: parada jedinica Crvene armije na Crvenom trgu imala je ulogu ne samo u dizanju morala sovjetskih vojnika, već i u demoralizaciji nacističkih trupa i njihovih komandanata. Oni, ne samo da nisu mogli da zauzmu glavni grad SSSR-a do 7. novembra, nisu uspeli ni da osujete paradu. Pomogla je i viša sila: vreme tog dana nije bilo povoljno za letenje, tako da neprijateljska avijacija nije mogla da bude pretnja.

Činjenicu da je čak i priroda bila na našoj strani, prema legendi, primetio je i sam Staljin. Kao rezultat toga, umesto da zimu dočekaju na povoljnim položajima, ili da se čak i povuku, što su savetovali određeni glasovi u Hitlerovom malaholskom štabu, prilično razbijena, promrzla i oslabljena grupa armije „Centar“ prešla je na još jedan napad unapred osuđen na propast. Maksimum što su postigli bilo je probijanje kroz kanal Moskva-Volga, a jedna moto jedinica se provukla u Himki. I to je sve.

Sibirsko iznenađenje

© ТАСС

Nacisti su bili apsolutno sigurni da je Crvena armija iscrpela sve svoje resurse i da su potrebni poslednji bataljoni da se konačno slomi njen otpor. Ipak, sačekale su ih spremne divizije, na brzinu prebačene iz Sibira i sa Dalekog Istoka. Te divizije ne samo da su zaustavile napredovanje neprijatelja, već su ga naterali da odstupi tokom započete kontraofanzive.

Tako je jedini mogući plan munjevitog rata protiv Sovjetskog Saveza konačno propao. Pobeda 9. maja 1945. godine bila je samo pitanje vremena, nakon više od tri godine koliko je trajao najkrvaviji rat u istoriji.

Izvor: Ridus.ru

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име