Snovi u mraku: osobenosti ruskog mantaliteta u 21. veku

© Mihail Saltikov/kolaž/Ridus.ru

Iskreno, kineski mentalitet je poseban, francuski je nekada bio, bez sumnje tu je italijanski, ali ruski mentalitet se uvek drastično razlikovao. Teško da se može nazvati uravnoteženim, toliko je kontradiktoran i nerealan kao prženi sladoled. Ali kao takav postoji. Poslednjih godina, ruski mentalitet je postao predmet temeljnog interesovanja i proučavanja. Na primer, u Tanzaniji se pojavilo veliko interesovanje za ruski jezik i kulturu, a nameće se pitanje – gde smo mi, a gde Afrikanci? Uredništvo „Ridusa“ sumiralo je osobenosti ruskog mentaliteta u 21. veku.

Sramota je dobro živeti

Još u detinjstvu su nam usađena brojna pravila koja oblikuju naš karakter. Na primer, donedavno su devojke u porodicama učili da kada postavljaju hranu na sto, treba sebi da ostave najmanje i da zauzmu poslednje mesto za stolom, a ako nema dovoljno za svih, treba da se prave da su site. Fraze „nismo živeli bogato, zašto bi i počinjali“ i „ne odričite se novca i zatvora“, koje su i dalje aktuelne, kažu da Rusi neprekidno očekuju nešto loše, te da u dobro jednostavno ne veruju. A za to postoje razlozi: možete pokrenuti posao i sve izgubiti jer se kontrolne organizacije prosto uhvate za neke sitnice; diplomiraš na prestižnom univerzitetu, ali šefov sin dobije posao; stupiš u brak s nadom da te čeka dug porodični život, a ostaneš sam sa detetom u naručju, bez novca, posla i perspektive.

Ali ako kojim slučajem kreneš da živiš dobro, aktiviraju se čudni mehanizmi. Ako se bogatstvo stiče krađom i mitom, čovek je ponosan: „svih je prešao i prevario“, svaka čast, bravo. A ako je na pošten način stečeno, osobu muči griža savesti: da li je to zaista zasluženo? Da li da očekuje neku nesreću zbog toga? Pred ljudima je sramota slatko jesti i piti, jer oni sami loše žive … Usput, da vas podsetim na protestantski princip: ako ste pošteno radili i obogatili se, znači Gospod vas je blagoslovio i sve radite kako treba. Ali naš moral nije protestantski, pa otud i griža savesti, neostvarene mogućnosti, očaj, sram i tuga dovode do ozbiljnih posledica.

Piti i umreti

© pixabay.com

Rusija je 2016. godine po broju samoubistava bila na trećem mestu u svetu posle Gvajane i Lesota (prema drugim izvorima – 14. mesto, ali to ne menja suštinu stvari). Od 100 hiljada ljudi, godišnje oduzme sebi život 8 hiljada žena i 49 hiljada muškaraca – ovde bi se moglo biti ironično u vezi sa „slabijim polom“, ali tema je previše ozbiljna. Za 20 godina, od 1993. do 2013. godine, milion Rusa izvršilo je samoubistvo.

Druga opcija – rešavanje nerešivih problema jednim potezom – pijanstvo. Rusi troše godišnje 11,7 litara čistog alkohola po glavi stanovnika, odnosno jedno piće, ali svaki dan što je 16. mesto na svetu. Nije najniži pokazatelj, ali zanimljivo je da žene u proseku konzumiraju 7 litara, a muškarci 19. Ova činjenica se ne odnosi na bolje zdravlje, već na to da alkohol, kao sredstvo za beg problema, deluje brzo i dostupan je. Inače, u Rusiji godišnje oko milion ljudi umre od alkohola.

Ruski karakter je – zatvoren i stidljiv. Nekako mračni. Istovremeno, totalna nevoljnost i neumešnost stupanja u dijaloge i objašnjavanja nečega nekome dovodi do rasta kriminala. Svakodnevno se u Rusiji pojavi oko 80 ubica, a ubistva se počine na svakih 20 minuta. Stoga, nije iznenađujuće što od 163 zemlje po indeksu miroljubivosti Rusija zauzima 154. mesto: zli smo i opasni, tako nas vidi svetska zajednica, koja je miroljubivost izračunala preko 23 parametra. Sa nama su u istoj ravni Sudan, Kongo, Ukrajina i Libija.

Očekivano trajanje života u Rusiji je znatno niže nego u razvijenim zemljama sveta: muškarci žive u proseku 68 godina, žene žive 79 godina, one, kao što smo već naveli, manje piju i ređe vrše samoubistva. Ovo drugo je u velikoj meri posledica toga da su žene odgovorne za svoju decu, i koliko god da je teško, one jednostavno ne mogu da ostave sve i da odu. U ruskoj kulturi takav obrazac ponašanja nije svojsven muškarcima.

Pametni i lepi

© Kiseljov Sergej/Agencija «Moskva»

Redakcija „Ridusa“ se blago obeshrabrila kada je otkrila ružne činjenice o našoj stvarnosti, ali onda se ispostavilo da je, kao što smo pretpostavili, ruski mentalitet paradoksalan. U njemu koegzistiraju burna praznovanja i „staroruska melanholija“, nedruštvenost i gostoljubivost, škrtost i velikodušnost. Ne možete to da razumete? I mi takođe. Na početku članka spomenuli smo veliko interesovanje za ruski jezik u Tanzaniji, i to takvo da će se predavati ruski jezik u školama! Zašto? Ruski turisti su se otisnuli u Afriku i pokazalo se da su oni tamo toliko zanimljivi i originalni da je i ruska kultura izazvala bum.

Pisci i filozofi su više puta pokušavali da utvrde po čemu se ruska duša razlikuje od drugih i nisu uspeli. Po našem mišljenju, Aleksej Tolstoj je najbolje uspeo da objasni: „Tužno je i veselo u tihoj letnjoj noći, usred tihe šume, slušati široku rusku pesmu. Ovde je i tuga beskrajna, beznadežna, ovde je nepobediva snaga, ovde je fatalni pečat sudbine, gvozdena bit, jedan od osnovnih principa naše nacionalnosti, koji može objasniti mnogo toga što u ruskom životu deluje neshvatljivo“. Nikolaj Berđajev je verovao da, poput ruske ravnice, ruska duša poseduje „neizmernost, bezgraničnost, težnju ka beskonačnosti“.

Onda smo, kako nam se čini, razumeli: ruski mentalitet je opširni karakter, široki, strateški. Prostranost kosmosa i morske dubine, rešavanje složenih problema i napadno ludilo – sve je ovo naše i o nama. A svakodnevna pitanja, često nerešiva, bolna i sitna, nas tište. Za razliku od pedantnih Nemaca, Rusi odgajaju decu da teže ka nedostižnim visinama, ponekad čak i ne sasvim određenim. Nekada se to zvalo „težnja ka snovima“. Pa kada se naši snovi razbiju o surovu stvarnost gde se još nismo prilagodili, uprkos 30 godina „tržišne ekonomije“, kolaps je neizbežan. Ali sve što nas udaljava od mrske svakodnevice oživljava rusku dušu, bilo da je reč o iznenadnom putovanju u Pskov u smrdljivom transportu („prijatelji su pozvali, hajmo“) ili upis na medicinski institut u 45. godini, jer mu se „smučilo da radi kao nastavnik“.

Istina pred nama

Mi radimo nelogične, ponekad strašne, ali ponekad i briljantne stvari. Trudimo se svim silama da naš život ne bude pretvoren u pravilne i dosadne ćelije „odraslog“ života, a kada to ne uspemo, odustajemo, i samo dužnost i odgovornost za druge ljude, za zemlju i rad, drži nas na površini. Ruski čovek ne zna da živi za sebe – pa živi za druge. Za sebe on samo sanja – i teži ka tom snu, bilo da je to let u kosmos ili kupovina bicikla. U tome je sva tajna. Nacija koja se uvek trudila da opstane – u surovim šumama Novgorodske oblasti i stepama Orenburga, u bitkama sa Tataro-Mongolima i Evropljanima, u gladnim godinama, požarima … Generalno, takva nacija može da opstane i živi samo u uslovima savladavanja prepreka. A kada ih nema, ona ih sama gradi i stvara kako bi sa većim samopouzdanjem savladala sve više i više novih vrhova.

A kada kažu da nema ruske duše, da je sve to „jedna crna rupa“ … pa, delimično se slažemo; samo se, iza „rupe“ krije ogroman, prepun galaksija i zvezda, beskrajan i nepoznat kosmički prostor.

Autor: Elena Kulešova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име