Ratna prošlost proganja današnjicu na teritoriji bivše Jugoslavije

© Igor Stavcev/ kolaž / Ridus.ru

Kod prosečnog Rusa, Crna Gora izaziva asocijacije – plavetnila mora, prelepih plaža, kolorita balkanske egzotike, srdačne dobrodošlice lokalnog stanovništva i reči o „slovenskom bratstvu“. Međutim, ovo poslednje kvare sećanja na krvavu prošlost. Varnice nacionalnih sukoba i masakra u Crnoj Gori, koji su se desili tokom Drugog svetskog rata, još uvek se pojavljuju u regionu. A političari samo dolivaju ulje na vatru, iznoseći na videlo događaje koji su se zbili pre skoro 80 ​​godina.

Prošlog meseca, crnogorski parlament usvojio je rezoluciju kojom se osuđuje genocid u Srebrenici i smenio je prosrpskog ministra koji je negirao masakr iz 1995. godine, kada su, pri samom kraju rata u Bosni, bosanski Srbi masakrirali oko 8.000 bosanskih Muslimana u Srebrenici.

Naknadni predlozi da se dva masakra nad Srbima, počinjena tokom Drugog svetskog rata, izjednače sa genocidom izazvali su optužbe da političari žrtve Drugog svetskog rata koriste kao pione u savremenim političkim igrama.

Operacija „Daredevil“

Za vreme Drugog svetskog rata, nakon što su Jugoslaviju zauzele i podelile sile Osovine u aprilu 1941. godine, Crnu Goru je okupirala fašistička Italija. Italijanska okupacija trajala je do septembra 1943. godine, a zatim su Crnu Goru okupirale nemačke trupe – sve do decembra 1944. godine. U tom „ratu svih protiv svih“ veoma je teško pronaći neokaljane heroje.

U Crnoj Gori su Italijani i Nemci sarađivali sa monarhističkim, prosrpskim, četničkim pokretom. U severnim delovima zemlje, lokalni etnički Albanci i Bosanci sarađivali su sa nemačkim snagama bilo kao deo albanskog nacionalističkog paravojnog pokreta Balli Kombetar ili su bili u sastavu odreda lokalnih muslimanskih milicija. Suprotstavili su im se jugoslovenski partizani na čelu sa Josipom Brozom Titom.

Jedna od krvavih epizoda tog rata bio je masakr u selu Velika, gde je, prema istoričarima, oko 550 Srba ubijeno tokom operacije Draufgänger („Daredevil“), koju su nemačke trupe vodile protiv Titovih partizana, u julu 1944. godine.

Selo Velika. Foto: velika.me / Radojko Bošković.

Za ubistva, koja su priznata kao ratni zločin, okrivljeni su pripadnici 21. SS divizije „Skenderbeg“, čiji su pripadnici bili uglavnom Albanci, kao i muslimanski kolaboracionisti -Vulnetari.

28 jula 1944. godine, tokom zajedničke operacije SS divizije „Princ Eugen“ i njene etničke albanske divizije „Skanderbeg“, uz podršku lokalnih kolaboracionista iz susednih gradova i sela Bihor, Plav i Kosovo, skoro polovina stanovnika sela Velika u opštini Plav je pobijena, među njima je bilo i 120-oro dece. Neki seljani uspeli su da se spasu od smrti bežeći u obližnje šume. Ukupno je ubijeno preko 500 civila „zbog pomaganja partizanima“.

„Bilo je očigledno da selo Velika, naseljeno Crnogorcima, pruža pomoć neprijatelju. Jedan zarobljenik iz sela rekao je da se vodila aktivna propaganda od strane bandita (partizana) i da je regrutovano 20 mladih Crnogoraca. Stanovništvo nikada nije priznalo da se vodila propagandna aktivnost Crvenih, niti da je došlo do prelaska mladeži na stranu bandita u Crnoj Gori“,
navedeno je u izveštaju 21. SS divizije, tokom provođenja operacije 1. avgusta 1944. godine.

Odjek dva rata

Jugoslovenski partizani koje je zarobila divizija SS «Princ Eugen». Foto: Memorijalni muzej Holokausta, SAD

Masakr u Velikoj, zajedno sa masakrom iz 1944. godine koji se desio u zapadnom crnogorskom regionu Piva, izrastao je u politički problem 17. jula ove godine, kada je stranka „Demokratska Crna Gora“, koja je deo vladajuće koalicije zemlje, predložila u Skupštini usvajanje rezolucije kojom se događaji iz 1944. kvalifikuju kao genocid.

Predlog je usledio nakon što je blok „Mir je naša nacija“ i koalicija „Crno na bijelo“, koje su takođe deo vladajuće koalicije, zajedno sa opozicionim poslanicima izglasale rezoluciju kojom je masakr Muslimana u Srebrenici, koji su izvele snage bosanskih Srba 1995. godine, proglašen genocidom.

U Crnoj Gori, gde su ljudi imali oprečna mišljenja oko rezolucije o Srebrenici, rezolucija o zločinima u Pivi i Velikoj viđena je kao „kompenzacija“ kako bi se oslabila kritika koja je došla sa strane velike srpske zajednice u zemlji, napominje Samir Kadžojević u publikaciji na sajtu Balkan Insight.

Poslanik Demokratske partije Crne Gore Momo Koprivica tvrdi da se masakri u Velikoj i Pivi mogu okarakterisati kao genocid, budući da su počinjeni s ciljem da se iskorene svi ljudi na tom području – Srbi.

„Pomirenje je nemoguće bez suočavanja sa svim užasima iz prošlosti. Moramo pronaći u sebi snagu da se suočimo sa ratnim zločinima iz prošlosti. Ako se istina otkrije i prihvati, bolje ćemo se razumeti“,
rekao je poslanik Koprivica.

Koalicija „Crno na bijelo“ pozvala je partiju „Demokratska Crna Gora“ da u rezoluciju uključi neku reč o masakru Bošnjaka na severu Crne Gore koji su organizovali četnici, upozoravajući da bi trenutna verzija, koja se fokusira isključivo na srpske žrtve, mogla izazvati dalju podelu u društvu.

Prosrpski „Demokratski front“, koji je takođe deo vladajuće koalicije u Crnoj Gori, predložio je sličnu rezoluciju prošlog decembra, proglašavajući masakr u selu Velika – genocidom.

„Zahtevi rezolucija su besmisleni i cinični“

Tokom Drugog svetskog rata, u celoj Jugoslaviji ubijeno je oko 1,2 miliona ljudi, od čega su 581 hiljada bili civili. Svojom surovošću u tom ratu posebno se izdvojila 7. dobrovoljačka planinska divizija SS „Princ Eugen“, koju su činili Nemci i folksdojčerski dobrovoljci iz Jugoslavije, Mađarske i Rumunije, koja se borila protiv jugoslovenskih partizanskih snaga na teritoriji Jugoslavije.

Njen komandant, od 1943-1944, Karl Riter Fon Oberkamp, bio je jedan od nekolicine oficira divizije kojem se sudilo u Jugoslaviji. Osuđen je na smrt i obešen je u Beogradu. I imao je sreće: većina njegovih podređenih i saradnika koje su partizani zarobili ubijena je bez suđenja.

Jugoslovenska državna komisija za istraživanje zločina okupatora i njihovih saradnika istražila je većinu ratnih zločina počinjenih u zemlji, ali ubistva u Velikoj nikada nisu do kraja rasvetljena.

Glavni urednik crnogorskog časopisa „Slovo“, Veselin Matović, koji je snimio dokumentarac o ubistvima u Pivi, uveren je da je istraga zločina iz Drugog svetskog rata važnija od rezolucija.

„Zahtevi rezolucija su besmisleni i cinični. Ovo je ništa drugo do besmislena zloupotreba žrtava od strane ljudi koje ti zločini ne zanimaju“,
rekao je Matović.

S njim se slaže i crnogorski istoričar Miloš Vukanović.

„Društvo treba da postigne konsenzus o svojoj prošlosti, o Drugom svetskom ratu, na osnovu naučno utvrđenih činjenica. Predložena rešenja su upravo suprotna ovome. Oni su stvoreni da zadovolje nacionalističke strasti nastale nakon usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici, uveren je istoričar.

Vukanović je napomenuo da su teške ratne zločine počinile obe strane – meštani i Nemci, ali je posleratni jugoslavenski režim odlučio da ćuti o zverstvima koja se nisu mogla direktno pripisati nacistima u pokušaju da se spreče međunacionalne tenzije.

„Gotovo nijedan od ovih zločina nije pominjan, očigledno zbog odluke jugoslovenskih vlasti da na ovaj način pokušaju da uspostave mir između svih naroda (etničkih grupa)“, rekao je.

Greh tišine

Masakr u Velikoj prvi put se pominje u javnosti u aprilu 1945. godine, kada je „Pobjeda“, jedini dnevni list u to vreme u Crnoj Gori, objavila svedočenja partizana iz Pete crnogorske proleterske udarne brigade, gde su spominjane sahranjene žrtve. Ovo je bio jedini članak o masakru sve do 1989. godine, kada su objavljena svedočenja preživelih, neposredno pre sloma komunističkog režima u Jugoslaviji.

Stanovnici sela Velika ubijani su na najsurovije načine. Na primer, tada je 11-godišnja Dušanka Vučetić gledala kako ubijaju njenu majku i dva brata.

„Devetogodišnjem Tomislavu su odrali kožu dok su ga držala dva muškarca. Klate su trudnice, ljudi su živi spaljivani“,
govori crnogorski novinar Gojko Kneževič, koji je dugi niz godina proučavao događaje iz tog perioda.

U julu 2015. godine, meštani Velike su zahtevali od vlade da formira državnu komisiju koja će utvrditi tačan broj ubijenih, kao i vojne jedinice koje su počinile te zločine, pozivajući vlasti da sagradi spomen obeležje, tvrdeći da je u Velikoj počinjen genocid.

„Niko od nadležnih nije odgovorio na naš zahtev. Tražili smo od opštine Plav da 28. jul proglasi Danom genocida u Velikoj, ali oni nisu odgovorili na naš predlog“,
rekao je Gojko Kneževič.

U međuvremenu, lokalni stanovnici sami su podigli spomenik u Velikoj, a Srpska pravoslavna crkva proglasila je žrtve masakra svetim mučenicima, u maju 2017. Prošlog meseca, glavni episkop SPC u Crnoj Gori, mitropolit Joanikije, optužio je vlasti da decenijama ćute o masakru.

SPC je pozvala vlasti da uvedu dan sećanja na još jednu tragediju: 7. juna 1943, Nemci i njihovi saveznici ubili su 522 žitelja u pivskom kraju, blizu granice Crne Gore sa BiH.

Tokom antipartizanske ofanzive, pod šifrom Operacija Švarc, divizija SS „Princ Eugen“ je zajedno sa hrvatskim ustašama i bosanskom SS divizijom Handžar, zarobila 522 osobe u selima Dub, Bukovac, Miljkovac, Duba i Rudinci.

Zatim su ih u selu Doli Pivski ili streljali ili žive spalili u kućama. Na taj način su zatrte čitave porodice.

Komisija za istraživanje zločina ispitala je veliki broj svedoka, ti materijali su sačuvani, ali nisu objavljeni u javnosti u socijalističkoj Jugoslaviji, kako se ne bi narušio „mir između naroda“.

Pomirenje i sećanje kao put do nacionalnog primirja

Jugoslovenske vlasti su 1977. godine izgradile spomen-kompleks u Dolu Pivskom, a 2004. godine tu je izgrađena pravoslavna crkva. SPC proglasila je žrtve masakra u Pivi, u 2017. godini, mučenicima, a devojka koja se bacila u zapaljenu kuću kako bi poginula sa svojom porodicom kanonizovana je pod imenom Jaglika Pivska.

Sada crnogorski parlament mora da odluči da li bilo koja od predloženih skupštinskih rezolucija treba da masakre u Velikoj i Pivi okarakteriše kao genocid.

Predsednik parlamenta Aleksa Bečić, lider Demokratske stranke Crne Gore, rekao je da bi parlament trebao najhitnije da izglasa zakon kojim se masakri u Velikoj i Pivi kvalifikuju kao genocid.

„Proces suočavanja s prošlošću je počeo … proces koji će značiti pravdu za sve“,
napisao je Bečić na Tviteru.

Ali, prema mišljenju brojnih političara, danas se takve rezolucije iznose samo zato što su kolaboracionisti bili Bošnjaci i Albanci, a žrtve su bili Srbi.

„Ovo će stvoriti sliku trajne nepravde prema Srbima, u cilju suprotavljanja rezoluciji o genocidu u Srebrenici. To je zapravo zloupotreba žrtava ovih zločina u svakodnevne političke svrhe“, kažu kritičari.

Dana 28. jula ove godine, predstavnici Vlade Crne Gore po prvi put su odali počast žrtvama masakra u Velikoj. Vlada je u saopštenju navela da sva stratišta „moraju zauvijek ostati u kolektivnom sjećanju crnogorskih građana“.

Delegacija Vlade CG polaže venac u znak sećanje na žrtve u Velikoj Foto: Vlada Crne Gore

Autor: Sergej Domušči, kolumnista „Ridusa“, istoričar

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име