Smrt kolonijalizma: Zašto Amerika nije uspela?

© Mihail Saltikov / kolaž / Ridus.ru

Verovatno ne postoji potresniji simbol onoga što se dogodilo u Avganistanu od snimaka ljudi koji se hvataju za američke avione pri poletanju. Posebno kada te snimke prati video zapis govora američkog predsednika Džoa Bajdena, gde on mirno kaže da je u osnovi ideja bila dobra, ali da je avganistanski predsednik, koji je pobegao, tu ideju izneverio. A, Tramp je, naravno, „prvi koji je počeo“.

Ali sada je mnogo važnije ne užasavati se, već pokušati da se shvati zašto je strana intervencija u Avganistanu ponovo propala: bilo da je u pitanju bila Britanska imperija, Sovjetski Savez ili Sjedinjene Države. A glavno pitanje – da li postoje izgledi za politiku „izvoza demokratije“ u ovoj zemlji.

U senci vojnih šlemova

«Britanska kolonijalna imperija».

Opšte je prihvaćeno da se era kolonijalizma završila 50-60-ih godina dvadesetog veka, u vreme kada su stekle nezavisnost britanske, francuske i druge kolonije. To je tačno samo ako posmatramo kolonijalizam kao princip direktne vladavine državom: sa stranim administracijama, inostranim zakonima i prebacivanjem resursa iz porobljenih teritorija u metropole. U stvarnosti, glavni principi kolonijalne politike opstali su do danas: izvoz principa metropole na jurisdikcione teritorije i izvlačenje značajnih resursa iz njih.

Da, vlast u Iraku, Avganistanu ili Egiptu pripada lokalnim elitama, ali njihova politika je podudarna sa onima koje nazivaju „saveznicima“, mada se dešavaju i manja odstupanja. Da, lokalne kompanije često eksploatišu resurse, ali ih strane dobijaju na osnovu tendera – iz nekog razloga na tenderima najčešće pobjeđuju kompanije iz onih zemalja čiji su vojni savjetnici prisutni u lokalnoj vojsci. A zakoni tih zemalja sadrže odredbe koje nisu u suprotnosti sa principima „saveznika“, bilo da se radi o principima socijalizma ili tržišne demokratije.

Zapravo, uvođenje principa demokratije bilo je najvažniji argument politike zapadnih sila u zemljama koje su „problematične“. Ali sve češće ove principe podržava uska grupa lokalnih intelektualaca, ili čak manja područja u kojima su raspoređene vojne grupe „saveznika“. A u ostatku zemlje – vlada isti srednjovjekovni plemenski feudalizam, velikodušno začinjen radikalnim idejama islama.

Tako je u Iraku postalo jasno da će bez stalnog prisustva američke vojske u zemlji biti uspostavljen mnogo brutalniji režim nego što je bio pri svrgnutom Sadamom Huseinom. Upravo se to dogodilo i u Avganistanu. U Egiptu, gde su revolucionarni studenti, okupljeni na trgu Tahrir, brzo potisnuli ništa manje revolucionarne mase koje su želele da se dočepaju novinara zapadnih TV kompanija i koje su se vodile idejom o vraćanju starog dobrog šerijatskog zakona, situaciju je obuzdao vojni udar. To je vratilo zemlju u isto stanje kao i tokom vladavine ranije svrgnutog Hosnija Mubaraka.

Šta nije krenulo po planu?

Dakle, zašto danas nije moguće ono što je bilo lako učiniti pre sto godina? Indija, uprkos svim međuetničkim protivrečnostima, korupciji i divljaštvu nižih slojeva, ostaje demokratska zemlja sa tržišnom ekonomijom koja se brzo razvija. Hong Kong, koji je Britanija osvojila vodeći brutalne ratove, opirao se potpunom potčinjavanju zakonima matice, tako da je Peking i dalje prisiljen da organizuje političke čištke.

Ideja da se demokratija i tržište nisu uvodili dovoljno oštro (ili surovo), ili da se radi o religiji, nije sasvim tačna. Kina danas širi uticaj u Africi i u mnogim zemljama Azije, pa čak i Evrope, vrlo meko, vodeći se isključivo ekonomskim metodama – a rezultati su impresivni. Pre samo nekoliko meseci, samo je intervencija EU, koja je dala novac za isplatu kredita Vladi Crne Gore, sprečila da se poajvi kinesko vlasništvo (velika luka i deo odmarališta na Jadranu, zamalo) u samom srcu Južne Evrope: Crna Gora, koja je finansijski oslabljena zbog zatvaranja letovališta tokom pandemije, nije mogla sama da vrati kredit koji je dobila za izgradnju autoputa od Pekinga. Što se religije tiče, Peking se prilično dobro snalazi i u zemljama sa islamskim stanovništvom, uprkos ugnjetavanju vlastitih muslimana – Ujgura.

Možda treba postaviti pitanje – ko je i zašto došao i dolazi u problematične zemlje.

Glavna nevolja današnjih „civilizatora“

Bivše kolonije koje su postale najuspešnije, po pravilu su, bivše kolonije Britanije. Inače, mnoge od njih još uvek su deo Britanskog Komonvelta, a neke, poput dobro razvijene Kanade, Novog Zelanda ili Australije zajedno sa Bahamima ili Belizeom, još uvek imaju kao nominalnog vladara – kraljicu Elizabetu II.

Ipak, britanska kolonizacija odvijala se ne samo uz pomoć kraljevskih trupa: posle njih, a često i pre njih, pa čak i umesto njih, kao u Indiji, išli su preduzetnici. Mlađi sinovi aristokrata, koji nemaju šanse za nasledstvo, buržuji i avanturisti svih vrsta – trka za profitom mnoge od njih je dovela do groba, ali su neki uspeli da stvore ne samo sopstveni kapital, već i poslovno okruženje na kolonizovanim teritorijama.

Meštani, osetivši plodove zapadne civilizacije, bili su krajnje zainteresovani da ti plodovi ne isčeznu zajedno sa odlazećim kolonizatorima. Tamo gde je bilo mnogo zainteresovanih ljudi, opstala je demokratija i tržište. U nekim drugim bivšim kolonijama zavladali su divljaštvo i krvavi međusobni sukobi.

Možda je problem današnjih „civilizatora“ u tome što su samo vojni transporteri došli da uvedu demokratiju. A vojska se slabo razume u biznis. Dolazile su zapadne kompanije, ali su po pravilu to bile velike korporacije i njihovo poslovanje je bilo ograničeno radom u rudarskim oblastima, pod zaštitom vojske ili privatnih vojnih kompanija. Nije došlo do masovne poslovne migracije. Nije postojalo tržište sa odgovarajućim strukturama poput nezavisnih sudova, regulatornih organa, finansijske infrastrukture itd.

Poklon za Kinu

© pixabay.com

Sadašnje „pseudo-kolonije“ ne mogu doneti ogromno bogatstvo nekoj osobi koja poseduje preduzetnički duh. Mineralni resursi zahtevaju ogromna ulaganja i visoke tehnologije; kopači sa krampom i lopatom više nemaju tu šta da traže. A osim ruda, u ovim zemljama nema ničeg ekonomski isplativog.

Avganistan ni to nije mogao da ponudi. Gola pustinja, u kojoj samo opijumski mak uspeva, nikoga nije privukla, mada se sećam dugogodišnjih govorkanja o izgradnji gasovoda od strane međunarodnog konzorcijuma. Nažalost, procenjeni troškovi su se pokazali kao previsoki.

Pokazalo se, ipak, da zemlja ima ogromna nalazišta litijuma, koji je neophodan za proizvodnju litijum-jonskih baterija. Ali, prvo, sada se više govori o alternativnim izvorima energije i električnim vozilima nego o prodaji litijuma, a nedugo pre pandemije došlo je čak i do prekomerne proizvodnje litijuma.

Dakle, malo je verovatno da bi biznis bio spreman, radi takvih nalazišta, da daje novac kao podršku demokratiji bajoneta.

I drugo, opet bi došle samo velike korporacije: čekati priliv preduzetnika nije realno u datoj situaciji, kada novac može da se zaradi na nekim manje opasnim mestima. Tako da su otkrivene rezerve litijuma u ​​Avganistanu – poklon za Kinu. Kina zna kako da dovede mnogo biznismena u zemlje interesa. I to bez vojnih transportera.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име