Balkan – mesto preplitanja interesa globalnih igrača

Foto: Olga Šklarova/Regnum

Glavni problem za jačanje ruskog uticaja na Balkanu i uopšte na Zapadnom Balkanu, budući da se ova područja ne mogu posmatrati odvojeno, jeste kombinacija srpskog nacionalizma uz težnju srpskih političkih elita da izdaju ruske interese i uspostave saradnju sa ruskim geopolitičkim neprijateljima.

Formirajući savez i bratske odnose sa Rusijom, srpske elite su oduvek imale bliske odnose sa Britanijom (do Drugog svetskog rata) i Sjedinjenim Državama (posle Drugog svetskog rata). Josip Broz Tito, koji je predvodio partizane na Balkanu, imao je bliže odnose sa Britanijom nego sa SAD-om ili SSSR-om. Za vreme SSSR-a, Jugoslavija se smatrala neprijateljskom zemljom.

To jest, ni u periodu slovenske solidarnosti, u doba Ruskog carstva i Srbije (Prvi svetski rat), niti u periodu dominacije socijalističke ideologije u SSSR-u i Jugoslaviji (od kraja Drugog svetskog rata do raspada SSSR-a i Jugoslavije), niti nakon raspada obe zemlje, kada su se Rusija i Srbija suočile sa pretnjom od strane Zapada, zajednički identitet nije postao razlog da se Srbija pretvori u ruski protektorat.

Rusija, nakon raspada SSSR-a, nije bila u stanju da se objasni čak ni sa Ukrajinom i Belorusijom, te uopšte nije posmatrala Srbiju kao zemlju koju može da iskoristi za rivalstvo sa Zapadom. Srbija je bila zemlja sa kojom se obavljala trgovinska razmena.

Posledica je bio reaktivan odnos Srbije prema inicijativama iz Rusije i postepeni prelazak u evropsko okrilje. Mlađe generacije Srba su neosetljive na opštu slovensku mitologiju, a ekonomska saradnja sa Rusijom biće prekinuta pri bilo kakvom zahtevu EU.

Nerešeni nacionalni sukobi na Balkanu stvaraju probleme za stabilizaciju u Evropi, što je takođe nepovoljni momenat za rusku trgovinu naftom i gasom. Istovremeno, sama Rusija nije u poziciji da tamo uvodi red – za to ne poseduje resurse.

Iz tog razloga, Rusija je predala Balkan u ruke Zapada, shvatajući da je haos koji tamo vlada sve opasniji, a Zapad je jedini koji tu može uspostaviti poredak. Činjenica da će taj poredak biti u korist Zapada shvata se kao nusproizvod ove opcije radi rešavanja opšteg bezbednosnog problema.

Rusija razume da je Balkan privrženiji Zapadu, ali težnja Zapada da koristi region u svrhu svojih ciljeva pretvara Zapad u okupatora i pojačava međunacionalno neprijateljstvo. U ovoj situaciji, Rusija može dugo, bez direktnih troškova, da koristi neuspehe Zapada, kako bi ojačala svoj uticaj u srpskim enklavama. Srbi će na Zapadu uvek biti ljudi druge sorte, potčinjen narod, ali njihov nacionalizam neće biti slomljen.

Sve balkanske države, uključujući i saveznicu Rusije – Srbiju, nisu potpuno lojalne nijednom od svojih pokrovitelja i koriste ucenu za postizanje svojih ciljeva. Zapad mirno posmatra pokušaje Srbije i Severne Makedonije da uspostave vojne i ekonomske kontakte sa Rusijom. Sa druge strane, prijem Zapadnog Balkana u EU i NATO je u toku i nema alternativu u bliskoj budućnosti.

Ugnjetavanje Srba – glavni je uslov za evropeizaciju Balkana, što stvara mogućnosti za Rusiju da spreči Evropu da izgradi sopstveni poredak na Balkanu, podržavajući Srbe i njihove ambicije. To znači – intenziviranje hibridnog rata između Rusije i Zapada radi uticaja na Zapadnom Balkanu.

Zapad ima svoje granice mogućnosti na ovom području, kako je nedavno rečeno u žalbi NATO-a – „ruske dezinformacije“ plasiraju se putem medija na Balkanu i usmerene su protiv interesa EU i NATO-a. Odnosno, NATO shvata da su uzaludni pokušaji da u budućnosti izvede konsolidaciju Balkana, ali uz potiskivanje srpskog faktora.

EU, koja bi htela da proguta Zapadni Balkan, i sama je u nestabilnom stanju. Evro-optimizam, kako pokazuje ukrajinski slučaj, postoji sve dok se nade finansiraju kroz subvencije s namerom da se životni standard evropskih provincija podigne na nivo metropola. Ovo će pojačati borbu između „stare“ i „nove“ Evrope u domenu finansijske politike.

Kretanja Zapadnog Balkana ka Evropi pojačaće sukob srpskih elita sa sopstvenim društvom. Proruske frakcije u srpskoj politici će ojačati (uz neophodnu podršku Rusije). Time će Balkan postati izvor nestabilnosti za samu EU. On će postati strateška zamka, čije će obuzdavanje nadjačati snage centra, što može da dovede do urušavanja EU.

Na Zapadnom Balkanu moguć je sukob evropskih i turskih projekata. Sada, pod nadzorom EU i NATO-a, nacionalne elite Balkana pokušavaju da podrže projekte Velike Albanije, Velike Srbije i Osmanskog carstva 2. Ovo je u direktnom sukobu sa težnjom Nemačke da izgradi svoju koncepciju imperije i željom Francuske da u ovom procesu poveća svoju subjektivnost. Podrška ovim težnjama omogućava Britaniji i Sjedinjenim Državama da se izbore za svoje konkurentske projekte.

Kineski faktor se po prvi put pojavio na Zapadnom Balkanu. Srpski mediji prenose da je Kina inspirisala predstojeće ukidanje priznanja Kosova od strane brojnih afričkih i bliskoistočnih država koje su prethodno priznale Kosovo. Razlog je taj što će deo „Pojasa i puta“ proći kroz Srbiju, a za to je potrebno jačanje Srbije, čemu doprinosi povlačenje priznanja Kosova od strane niza država koje su ga prethodno priznale.

Kineski faktor na Balkanu je objektivno u interesu Rusije, ali samo u smislu slabljenja uticaja EU. Ako se u tome uspe, uticaj Kine na Srbiju će se povećati, dok će se uticaj Rusije smanjiti. Svakako da nije u interesu Rusije da bude protiv Kine na Balkanu.

Izvor: Aleksandar Haldej/Regnum

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име