Diktatura proletarijata: šta nas čeka usled nedostatka radnika

© Mihail Saltikov / Коlaž / Ridus.ru

Kovid i podrška vlade učinili su ono što boljševici nisu mogli: u razvijenim zemljama, na tržištu rada u nižem kadrovskom sektoru, došlo je do toga da radnici biraju, a ne poslodavci. To se dešava i u Rusiji. Možemo i trebamo da se radujemo zbog onih koji su sa svojim platama jedva sastavljali kraj sa krajem. Međutim, samo da se situacija ne završi time da plata bude sasvim mizerna.

Nema ko da radi

Prosečna plata u Sjedinjenim Državama je na svom istorijskom maksimumu. To se najpre odnosi na slabo plaćenije grupe radnika: konobare, radnike na utovaru, magacionere, vozače, kurire itd. Povećana su vladina davanja tokom epidemije i iznosila su 2.400 dolara mesečno – većina ovih radnika primala je znatno manju platu od tog iznosa. A pri tom su i posebne države SAD-a davale novčanu pomoć. I dok su mnoge države već odustale od tih isplata, a u septembru će biti ukinute uvećane federalne isplate, mnogi radnici se neće vratiti na posao. Možda se neće vratiti ni u bliskoj budućnosti: neko nije spreman da rizikuje da se zarazi infekcijom zbog male plate, neko se preračunao da bi bilo skuplje zaposliti osobu za negu starijeg rođaka (mnogi su odvedeni iz staračkih domova jer su ovi postali žarišta infekcije) ili za nadzor dece koja se školuju od kuće.

Rezultat: broj slobodnih radnih mesta premašuje broj registrovanih nezaposlenih, a poslodavci su spremni na sve kako bi zaposlili radnike: obuke, socijalna davanja i veće plate. Bajdenova administracija odavno je izrazila nameru da poveća minimalnu platu do 15 dolara po satu. “Amazon”, poznat po nemilosrdnim uslovima rada i niskim zaradama, već je popustio, podižući minimalnu platu do preporučenog nivoa. Zatim su ga sledile i druge kompanije. Ali i dalje se oseća nedostatak radnika.

U Britaniji se, za mirnodopsko doba, dogodilo nešto neverovatno – police prodavnica su prazne. Razlog za to je što nema dovoljno vozača koji isporučuju robu u prodavnice. Tradicionalno, radnici migranti su angažovani na tim poslovima, ali je kovid zatvorio granice, a lokalno stanovništvo ne želi da okreće volan.

U Rusiji takođe postoji problem sa migrantima – građevinske kompanije, stambeno-komunalni sektor, taksi udruženja i kompanije za dostavu hrane već trpe zbog manjka radne snage. Plate takođe rastu: danas u Moskvi kurir može da zaradi i do 100 hiljada rubalja, kažu analitičari sajtova za zapošljavanje.

Roboti protiv radnika

© dpa/picture-alliance/TASS

Ovo je dobro, naravno. U protekloj deceniji jaz između najbogatijih i najsiromašnijih je rastao upravo zbog stagnacije plata radnika nižeg nivoa. Rast plata u tom segmentu takođe je podsticaj za automatizaciju i robotizaciju. Umesto deset domara – jedan da radi kao operater na mašini za čišćenje. Umesto na stotine utovarivača – robotizovani transporter. Umesto kurira – dronovi. A vozači uopšte i nisu potrebni za kamione i taksije na automatsko upravljanje.

Ali svi ti roboti, dronovi i druge zamene za radnike su stvar budućnosti. Prilično blizu i zahvaljujući nedostatku radnika postala je bliža ta budućnost. A u međuvremenu, šta treba učiniti? Samo povećati plate.

Plate rastu, rastu i cene. Štaviše, ekonomski zakoni su takvi da cene najviše rastu na robe i usluge za siromašnije slojeve. Za bogate, dodatni trošak isporuke ili veća plata za konobara u restoranu gotovo je neprimetan izdatak u odnosu na njihovu potrošnju. Ista marža u diskontu za utovarivača ili u piceriji već je solidan procenat povećanja cene. U građevinarstvu je to već primetno: u julu je indeks troškova iz „Pokazatelja tržišta nekretnina“ za skupe apartmane u Moskvi porastao za 1,1%, a za jeftine stanove duplo više – za 2,2%. Ovo je izraženo u rubljama. U dolarima, skupi stanovi su postali jeftiniji (-0,6%), dok su jeftini stanovi i dalje beležili rast (+ 0,4%). Ali bogati dobijaju dolare, a siromašni žive od rubalja.

Kako se nositi sa ovim? Demokrate u Sjedinjenim Državama predlažu da se „uštinu“ bogati – uz pomoć većih poreza i strožijih zahteva prema vlasnicima BigTech-a koji rasipaju novac. Evropljani su takođe bliži ovoj opciji. I kineske vlasti su počele da vode sličnu politiku, plašeći investitore svojom odlučnošću. Ali, kao što znate, težnja da se eliminišu bogati nije se pokazala kao delotvorna. Ali šta učiniti da nema siromašnih još niko nije smislio: raspodela novca nije beskonačna, a vlasnici megakorporacija, koje su masovno registrovane u ofšorima, neće hteti da otplaćaju državne dugove.

Autor: Tatjana Ribakova

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име