Postepena okupacija: koliko se Makedonija promenila za 20 godina

© puerrtto.livejournal.com

Šetajući jutros po glavnom gradu Makedonije, gradu Skoplju, setio sam se 1999. godine, kada sam prvi put bio ovde. Tih dana bio sam u gostima kod mog prijatelja Duška.

Odličan momak, divna porodica. Moj dolazak se takođe poklopio sa njegovim venčanjem. Sećam se kako smo u velikom društvu šetali gradom, razgovarali, pili lokalno skopsko pivo.

Ali sećam se i kako su se momci, kad sam prstom pokazao na tvrđavu, koja se nalazi na suprotnoj strani reke od centra, namrštili: „Ima Albanaca, ne idemo tamo.“

Naravno, čitao sam da u Makedoniji postoje neki problemi oko nacionalnog pitanja, ali nisam mogao ni da zamislim da ljudi čak i ne prelaze ulicu kako ne bi ušli u kvart gde žive Albanci. Da budem pošten, Albanci se nisu pojavili ni u makedonskom delu Skoplja.

© puerrtto. livejournal.com

Čak i u najboljim komunističkim godinama ujedinjene Jugoslavije, Makedonija se smatrala najsiromašnijom republikom sa puno problema.

Pre svega, Makedonci su jedini narod Jugoslavije (osim Kosovara) koji se fundamentalno razlikuje od svih ostalih i po svom jeziku i po kulturi.

Makedonci su poput Bugara i govore bugarski jezik.

Razumem da bi sada Makedonci rekli: „Nije istina, već Bugari govore makedonski.“ Ali razumete na šta zapravo mislim, Bugari i Makedonci su jedan narod. A svi ostali, bili oni Srbi, Hrvati ili Bošnjaci, su potpuno drugačiji narod. Neki su prihvatili islam (Bošnjaci) pod Turcima, drugi su postali katolici (Hrvati), postoji pravilo – jedan narod, jedan jezik.

Makedonci su drugačiji. Oni su mogli da uđu u sastav Bugarske posle Prvog svetskog rata i danas se ne bi razlikovali od stanovnika Sofije ili Varne. Ali su postali deo njima ni po čemu bliske Jugoslavije. Štaviše, administrativna granica Makedonije u sastavu Jugoslavije apsolutno je veštački postavljena tamo gde žive etnički muslimanski Albanci, zbog čega oko 30% stanovništva republike danas čine Albanci.

© puerrtto. livejournal.com
© puerrtto. livejournal.com

U istoriji se dešavalo da se dva naroda bore za istu zemlju, za iste kulturno-istorijske spomenike. I dešavalo se da nije bilo ničeg što se moglo deliti, sve dok dva naroda nisu zaratila, povlačeći granicu na pogrešnom mestu, a sukob je počinjao bez opravdanog razloga.

Pucale su puške 1999, na samo sat vremena vožnje od Skoplja (na Kosovu), u susednoj Srbiji, koja je pokušavala da suzbije kosovski separatizam. I sećam se da su moji makedonski prijatelji bojažljivo govorili: „I kod nas će uskoro početi rat. Srbi imaju 10% albanskog stanovništva, a mi 30% …”. Do rata je došlo dve godine kasnije, 2001. Kao i u susednom Kosovu, Albanci u Makedoniji zahtevali su odvajanje od Makedonije i stvaranje „Velike Albanije“, koja je trebala da obuhvati oteto od Srba Kosovo i Republiku Albaniju, a od Makedonije su ratom hteli da osvoje ceo zapad zemlje, gde žive etnički Albanci. Tako je rat došao i do mirne Makedonije, a borbe su trajale tokom 2001. Makedonci su uspeli da odbrane svoju nezavisnost i sačuvaju svoju teritoriju. Ali po cenu mnogih izgubljenih života.

Od tada je prošlo dvadeset godina. Šta se promenilo u ovoj napaćenoj i stradalnoj republici?

Po mom mišljenju, pred Makedonijom su bila dva rešenja – da se otarasi separatističke albanske manjine, koja je činila 30% stanovnika zemlje, odvajanjem dela teritorije, gde Makedonaca praktično nije bilo. To bi omogućilo očuvanje Makedonije kao hrišćanske države, u kojoj ne bi bilo nacionalnih i verskih problema.

Sećam se da sam o tome razgovarao još 1999. sa svojim makedonskim prijateljima, što je kod njih izazvalo snažno nezadovoljstvo: „To je naša zemlja! Ne damo ni pedalj!“

Na to sam im prigovorio da imaju nizak natalitet, da njihovi ljudi napuštaju zemlju, da imaju 30% Albanaca u zemlji, te da će za dvadeset godina, uzimajući u obzir visok natalitet u muslimanskim porodicama, 50% stanovnika biti Albanci i da će potpuno demokratskim putem (tačnije demografski) izgubiti Makedoniju. Momci se tada nisu složili sa mnom.

© puerrtto. livejournal.com

Prošlo je dvadeset godina. Danas moj prijatelj Duško živi … ne, ne u Skoplju. Davno se preselio u Veliku Britaniju, ima dvoje dece, sve je u najboljem redu, ne pomišlja da se sa porodicom vrati u Makedoniju. Skoro svi momci sa kojima smo tada šetali i razgovarali o tome šta čeka Makedoniju su otišli iz zemlje.

Danas, stanovništvo zemlje, koje je 1999. godine brojilo oko 2 miliona stanovnika, palo je na 1,5 miliona. Izuzimajući Skoplje, u drugim gradovima i regionime ove zemlje vlada potpuna propast. Kod jedne stvari sam pogrešio – kada sam tvrdio da će Albanci činiti 50% stanovništva. U stvari, kako su i činili trećinu stanovništva, na tome je i ostalo. Činjenica je da niko nije hteo da živi u zemlji u kojoj vlada teška ekonomska i politička kriza. Makedonski Albanci, baš kao i sami Makedonci, masovno emigriraju u Zapadnu Evropu.

Da li znate kojih ljudi je zaista mnogo u Skoplju? Onih koji uopšte nemaju nikakve veze sa Makedonijom, a govorim o Turcima i brojnim izbeglicama iz arapskih zemalja i Avganistana.

Za Tursku je mala i slaba Makedonija postala ukusan zalogaj na Balkanu, a turski uticaj je vidljiv svuda: turske banke, turski restorani, turske kompanije koje se bave izgradnjom, turski turisti koji dolaze slobodno, jer im ne treba viza i mnogi ostaju da žive ovde.

Izvor: Ridus.ru

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име