Putin je ponovo nadmašio sve: kakav uticaj će to imati na Siriju i Tursku

© Игорь Ставцев/Коллаж/Ridus

Ruska vojna policija i sirijske trupe počeće zajedničko patroliranje područja turske zone „Izvor mira“. To je glavni rezultat razgovora predsednika Ruske Federacije i Turske koji su juče održani u Sočiju. Države su usvojile memorandum kojim se predviđa obustava turske operacije „Izvor mira“ u Siriji i povlačenje kurdskih snaga na 30 km od sirijsko-turske granice.

Prema ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu, operacija „Izvor mira“ turske vojske na severoistoku Sirije trebalo bi da bude prekinuta, a dalji razvoj situacije zavisi od toga koliko se uspešno kurdske snage budu povlačile. U skladu sa postignutim dogovorima, povlačenje kurdskih snaga počeće od 23. oktobra u podne i moraće da bude završeno u roku od 150 sati.

Kao što je ruski ministar spoljnih poslova napomenuo u utorak, rešavanje kurdskog pitanja u Siriji nemoguće je bez ponovne kontrole Damaska nad sirijsko-turskom granicom.

Prema njegovim rečima, memorandum takođe obezbeđuje teritorijalni integritet i suverenitet Sirije i ometa sprovođenje separatističkih planova u vezi sa njenom teritorijom.

Tako je okončan (ili još uvek nije) sirijsko-turski sukob, koji se proteklih dana odvijao pred očima celog sveta. Pre nego što analizirate i procenite dogovore postignute u Sočiju, potrebno je reći nekoliko reči o samom sukobu i o tome šta ga je prouzrokovalo.

Krivi su Kurdi?

Turska strana objašnjava svoje vojne operacije na granici Sirije željom da potisne kurdske Nacionalne snage samoodbrane dalje od svojih granica. Istorija sukoba između Ankare i Kurda koji žele da steknu autonomiju (kulturnu ili političku) traje nekoliko decenija.

Savremeni Kurdi žive u Iranu, Iraku, Turskoj i Siriji, gde čine oko 8-10% stanovništva zemlje.

I u Siriji i u Turskoj ovaj narod je izložen ozbiljnom progonu i kršenju njihovih prava. Njihova se situacija znatno pogoršala pod prethodnikom i ocem sadašnjeg sirijskog predsjednika Hafeza Asada.

Šta je Turska želela?

Kao što je gore pomenuto, Turska je dugo razmatrala mogućnost potiskanja Kurda sa svoje granice. Razlog za to nije samo njihova saradnja s teroristima, kako zvanična Ankara izjavljuje. Turske vlasti se daleko više plaše da će sirijski Kurdi uspjeti postići stvaranje neke samoupravne teritorije na sirijskoj zemlji, nakon čega će pokušati zatražiti autonomiju, pa čak i nezavisnost. Primer za to je irački Kurdistan, koji u Iraku uživa široku autonomiju.

Za vreme poraza ISIS-a, Sjedinjene Američke Države delovale su kao glavni saveznici Kurda. I to je navelo Erdogana da se zabrine da će autonomija biti glavni poklon Kurdima iz Vashingtona.

Povlačenje američkih trupa sa severa Sirije Ankara je shvatila kao kraj kurdsko-američkog saveza i poslužila kao signal za početak vojne operacije.

Napadajući sirijsku teritoriju pod kontrolom Kurda, turske snage postavile su sebi cilj stvaranja „bezbednosne zone“ duge 444 i širine 32 kilometra, bez pripadnika Narodnih zaštitnih jedinica. „Sigurnosna zona“ potrebna je ne samo za uklanjanje kurdskih trupa sa sirijsko-turske granice, već i za preseljenje sirijskih izbeglica koje su sada u Turskoj.

Pozicija SAD

Krajem prošle godine, kao ispunjenje svojih predizbornih obećanja, Donald Tramp objavio je poraz ISIS-a i povlačenje američkih trupa iz Sirije.

Prema ovoj odluci su bili skeptični mnogi akteri i na Bliskom Istoku i na Zapadu. U suštini, to je značilo da će Sjedinjene Države prepustiti Kurde sudbini na volju.

Kao upozorenje, ukoliko Turska odluči da napadne Kurde, Tramp je obećao da će upropastiti tursku ekonomiju, ali je 6. oktobra Bela kuća dala izjavu o početku povlačenja svojih trupa sa severa Sirije. Turske trupe, kao što je poznato, nisu čekale dodatni poziv, započinjući operaciju pod nazivom „Izvor mira“.

Šta se zaista dogodilo

Kao što je sam turski predsednik R. Erdogan napomenuo, tokom vojne operacije, njegove oružane snage preuzele su kontrolu nad 160 naselja na teritoriji od 2,2 hiljade kvadratnih kilometara na severu Sirije. Ankara je takođe najavila zauzimanje grada Ras al Aina na sirijsko-turskoj granici, koji ima važan strateški položaj, kao i naselja Tell Abiad. Međutim, turska strana nije uspjela u potpunosti ostvariti njihove namjere, pa je to prisililo Erdogana da najavi 120-satno primirje.

U isto vreme, Rusija je intervenisala u odnosima između Kurda koji su bili napadnuti i sirijskog predsednika Bašara Asada, preuzevši ulogu posrednika. To je dovelo do pojave rusko-sirijske vojne alijanse, čije su trupe napredovale prema turskim i brzo zauzele važna strateška mesta na severu Sirije, koje su Amerikanci upravo napustili. Erdogan je požurio da izjavi da se ne protivi trupama saveza, već da njega zanima samo odsustvo Kurda u „bezbednosnoj zoni“.

„Probudili“ su se i Amerikanci. M. Pompeo je izjavio da su Sjedinjene Države, ako je potrebno, spremne da upotrebe vojnu silu protiv Turske u vezi s njenom operacijom na severu Sirije. „Mi više volimo mir nego rat“, naglasio je državni sekretar, ali ako se ukaže potreba za vojnom operacijom, predsednik Donald Tramp spreman je upotrebiti silu. Uostalom, prema Pompeu, Sjedinjene Države mogu naneti udar Turskoj uz pomoć ekonomskih i diplomatskih sredstava.

Kako su ponovo napustili Kurde

Dakle, prema dogovorima postignutim u Sočiju, svi (ili skoro svi) učesnici u sukobu dobili su ono što su želeli. Turska – „bezbednosnu zonu“ oslobođenu od Kurda, Sirija i Asad – kontrolisanu granicu na severu zemlje, Kurdi – savez (najverovatnije privremen) sa zvaničnim Damaskom i zaštitom od Turaka preko sirijskih i ruskih bajoneta, SAD – priliku da bar privremeno povuče trupe iz ovog problematične i za Trampa administrativno potpuno nepotrebnog regiona.

Sa najvećim dobitkom, naravno, iz ovog dela sukoba izlazi Moskva.

„Glavne beneficije u trenutnoj situaciji dobiće Rusija – uprkos činjenici da ovaj put nije umešana u sukob“, objasnila za Ridus politička novinarka časopisa „Vostok“ Karina Gevorgjan. „O tome govore i američki politolozi. Moskva skuplja bodove kao potencijalni mirotvorac.“

Nakon sastanka u Sočiju, njen položaj se značajno poboljšao. A ovo je izuzetno važno s obzirom na potrebu komunikacije s „turskim partnerima“ na temu gasovoda i tranzita.

Da li će se Kurdi zadovoljiti rusko-sirijskim savezom i zbog toga prestati da se bore za nezavisnost, veliko je pitanje. A to znači da se sporazumi postignuti u Sočiju mogu vrlo brzo raspasti poput kule od karata.

Prvobitni uzrok sukoba – zahtev za nezavisnost sirijskih i turskih Kurda je ostao nerešen. A to znači da bi nova „epizoda“ ove priče mogla početi uskoro.

Izvor: ridus.ru

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име