Rat snajperiste: kako je Srbin Deki vojnički odgovorio hejterima sa interneta

0
14

Srpskog snajperistu Dejana Berića, zvanog Deki, su trovali na internetu nekoliko godina, dugo, smišljeno, masovno. Danas je Deki pravom srpskom gostoprimnošću nahranio trolove lopatom go**na.

Samo zamislite kakav značaj ima Reč u informacionom svetu! Hiljada beskrupuloznih džabalebaroša i čovek, na kome bukvalno nema živog mesta (ja sam bio sa Dekijem u banji, video sam) pretvorio se u, citiram, u „snajperistu, koji nikada nije bio na prvoj liniji“, „avanturistu sa odlikovanjima“, „ne ume uopšte da gađa“, „nijedan od komandira Donbasa ga nikada nije video i ne poznaje“…

To jest, na sistematski način se od bilo kod čoveka može napraviti klovan. Lako.

Izvor fotografije: Facebook Oleg Erimin.

Danas je u klubu „Fitilj“ bila premijera filma o Dekiju – „Rat snajperiste“. Snimili su ga Amerikanci još u 2016. godini i treba reći da su uradili pristojni dokumentarac, pogledajte, nećete zažaliti. Ne, ne dokumentarac, nego složenu i tešku psihološku dramu urađenu prema dokumentarnim snimcima.

Deki je pozvao glavnog trola na premijeru i obećao da će mu prepustiti mikrofon. Pozvao ga je pred svima. Trol se dugo nećkao, tražio da plati karte, za šest hiljada nisu bile dovoljno dobre, Deki je kupio za 15 hiljada. Zatim je tražio troškove za put tri hiljade, Deki je poslao.

Izvor fotografije: Facebook, Oleg Erimin.

U „Fitilju“ se skupila masa. Oko dvadeset časova je trećina gledalaca stajala, mesta nije bilo. Ja i Deki smo sedeli na podu, na primer. Deki je kašljao, ja sam mu dao mentol bombonu, nije pomoglo, jer je kašalj bio na nervnoj bazi.

Pustili su film. Snimali su godinu dana. Tri ili čak četiri sezone. Deki je predvodio antisnajpersku grupu i seljakao se po frontu, zajedno sa njime je išla grupa dokumentaraca i sve beležila. Deki je ispitivao lokalce o radu snajperista na delu fronta. Dekisa komandantom bataljona i komandirom čete planira operaciju, probija se sa grupom, nekoga gađaju iz granatobacača, Deki je povređen, završava u bolnici, lekar ustanovljava potpuni gubitak sluha sa leve strane. Aerodrom još uvek sa naznakama zgrade. Zatim, poznata „Devetka“, Dokučaevsk. Okolo, u kadru masa ljudi. Deki se dopisuje sa ukrajinskim snajperistom iz Mariupolja na „Vkontakte“. Dekija pred grupom nagrađuju. A, paralelno se snima kako lete mine, municija, nose ranjene, skidaju, obrađuju, nije dekoracija. Neću intrigirati.

I sredinom filma, zlobnik Deki, odjednom iskače i spotičući se o noge sedećih na podu ljudi, beži iz sale, jedva se držeći da ne povrati. Na izlazu ga neko pita kuda? Zlobnik je promrmljao: „Da telefoniram“ i nestao.

Zašto je ovo uradio Deki? On je vojnik i snajperista. On je ćutao o filmu, varao. Dočekao i pucao iz zasade.

I, šta su te budale očekivale od čoveka koji ratuje ceo život? Lepo je ispalo.

Izvor fotografije: Facebook, Dmitrij Stešin.

A, meni je od tog događajaostala velika zahvalnost. U foajeu je bila izložba mog dobrog donjeckog drugara, vojnika i fotografa Igora Ivanova. Mi smo zajedno išli na „Promku“ pre samog izbijanja pokolja, kada su konačno prekinuli autoput Donjeck – Gorlovka. On je skinuo naš niz, koji se probijao između donjeckih vikendica. Siromašnih, ali živih, voljenih. Cvetali su tulipani. Rat izgleda divlje na takvim interjerima.

A Dekijem se ponosim i drago mi je što ga poznajem. I radujem se što se ta gnusna, nepravedna gadost završila.

Izvor: ridus.ru.

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име