„Republika Kosovo“ očima ruskog novinara

0
57
Izvor fotografije: Chris Hondros / Getty Images.

Savremeno Kosovo u svesti većine Rusa je zbirka stereotipa i strašila sa početka 2000-tih godina.Uobičajeno je da se misli da je poći tamo, isto kao poći u žarište, a za Ruse su takvi pohodi opasni, jer je Rusija odavno i u dobrim odnosima sa Srbima, a oni su glavni neprijatelji kosovskih Albanaca. U suštini su ta mišljenja više glasine i predrasude, nego istina. U realnosti se rat na Kosovu odavno završio, i bez obzira na unutrašnje probleme, taj kraj je na svoj način interesantan i zaslužuje da se pogleda na drugi način. Iako i nije lako tamo otići. Korespondent „Lente.ru“ se uputio u nepriznatu balkansku republiku i uverio se da je ovo putovanje za Ruse opasno koliko i putovanje u Čečeniju za stanovnike evropskih država.

Pre nekih osam godina su starci u albanskom delu Kosovske Mitrovice svi kao jedan nosili iste nacionalne kape, a dokolicu su provodili sedeći kod džamije. Sada se oni odevaju kao stanovnici bilo kog evropskog grada, u dobra odela, moderne kape i kačkete, cipele očišćene da blistaju. A, vreme sada provode uz besedu po kafanama i restoranima. A, srpski deo grada, koji je nekada bio veseliji i bogatiji, sada je, naprotiv, zapušten: čak je i muzika u restoranima sve tiša i ređa. Život se menja: još do pre nekoliko godina nije se moglo zamisliti da Srbi idu u albanski deo grada, a sada se to radi redovno. I ne radi se čak o normalizaciji odnosa među opštinama, život na albanskoj strani postaje bolji, čak su i proizvodi tamo jeftiniji.

Poslednjih godina se nivo sukoba između kosovskih Albanaca i Srba primetno smanjio: još se dešavaju pojedini incidenti, ali se žar tog etničkog sukoba odavno ugasio, i on jedva da tišti pod grudom socijalnih i ekonomskih problema. Zbog toga Kosovari (ovo je uobičajeni naziv za kosovske Albance) svim silama pokušavaju da privuku investitore ili prosto ljude, koji su spremni da ostave u državi svoj novac, između ostalog, i turiste. Tako da pogledati život te balkanske države može svako. Čak i Rus.

Granica

Ali postoji jedan problem. U proleće 2012. godine kosovska vlada u Prištini je donela odluku o uvođenju viza za Ruse. S obzirom da Rusija još nije priznala Kosovo, onda nema ni predstavništva države tamo. Vize se sada izdaju u diplomatskim predstavništvima Kosova u Tirani, Istambulu, Skoplju i Briselu. Međutim, malo ko uspeva da dobije: potvrde za to je nemoguće pronaći na Internetu, a odbijenica bez vraćanja novca ima pregršt.

Postoji, istina, lakši način: uz šengensku vizu puštaju u Kosovo na bilo kom zvaničnom prelazu na granicu sa Srbijom, Albanijom, Crnom Gorom i Makedonijom. Ali postoji i alternativni put, koji je dobar za sve koji uopšte nemaju vizu, a čak ni dokumente. U srpskim rejonima na severu regiona se može preći oko pograničnih prelaza, na kojima rade policija i carina koji odgovaraju Prištini.

Takve maršrute su se počele pojavljivati u leto 2011. godine nakon sukoba oko prelaza Jarinje i Brnjak. Tamo su radili lokalni Srbi, koji nisu bili pod upravom albanskih vlasti, a u julu 2011. godine specijalne snage iz Prištine su pokušale da ih uzmu pod svoju kontrolu. Stanovnici sela oko Brnjaka su zatvorili puteve kako bi zaustavili policiju. A na Jarinju je došlo do pucanja.

Spaljeni prelaz Jarinje. Izvor fotografije: Usama / Wikimedia.

Nakon što su izgubili jednog čoveka, albanske specijalne snage su odstupile, a Srbi, ne dočekavši da se vrate sa pojačanjem, spalili su zgradu prelaza.

Tokom nekoliko godina posetioce Kosova preko Jarinja je dočekivala pustoš: nijedan čovek, samo pocrnela i natrpana plastikom bivša zgrada, polupano staklo i natpisi „Kosovo je Srbija“. A zatim su tu došli američki vojnici iz kontigenata KFOR-a (Kosovo Force, međunarodne snage pod rukovodstvom NATO-a, odgovorne za održavanje stabilnosti u regionu).

Beograd i Priština nisu mogli na brzinu da se dogovore o prelazima, i misija KFOR-a je predala kontrolu nad njima albanskim policajcima i carinicima. Nakon toga je u regionu počela nova faza sukoba: Srbi su gradili barikade, blokirajući prilaze Jarinju i Brnjaku, a vojnici KFOR-a su ih sklanjali. Bilo je krajnje problematično koristiti te prelaze, i Srbi su organizovali alternativne puteve.

Radi se o tome da su još pre konflikta Srbi i Goranci (Srbi koji su prihvatili Islam i žive u planinama) iz razbacanih sela po planinama za svoje potrebe pravili prolaze u šumama. U jesen 2011. godine te staze su spojili, a najpogodnije raširili i čak asfaltirali. Glavni alternativni put je 15 km od puta Raška – Novi Pazar. On počinje na teritoriji Srbije i izlazi kod sela Lešak, prvog velikog sela na Kosovu. Nije bilo teško naći taj put: putnički i teretni saobraćaj je tamo bio dosta aktivan.

Jarinje i Brnjak su dosta dugo bili u blokadi: Srbi su štitili svoje blokade od snaga KFOR-a i albanske policije. Priština nije mogla da šalje svoje ljude na KPP kopnenim transportom i prebacivala ih je helikopterima.

Barikade su počele da se uklanjaju tek početkom 2012. godine, a 2013. godine Beograd i Priština su se dogovorili da će na prelazima raditi mešovita srpsko-albanska grupacija pogranične policije i albanski carinici.

Planine na granici Kosova i Centralne Srbije. Izvor fotografije: Aleksandar Ribin.

U martu 2019. godine srpski mediji su saopštili da su kosovske vlasti prebacile na sever regiona odeljenja pogranične policije sa albanske i makedonske granice kako bi prekrile sve puteve oko prelaza.

Ali, kako to često biva na Balkanu, malo koja odluka se ispunjava upravo tako, kako je zamišljena.

Po planinama

U 2011. godini na prevoju sa puta Raška – Novi Pazar na alternativni put nalazila se postaja srpske policije. Ali tamo su proveravali samo te, ko se vraćao iz nemirnog regiona, na one koji su se tamo uputili, policajci nisu obraćali pažnju. Pre osam godina tamo nije bilo nikakve policije. Tamo je stajala samo zapuštena kafana: kako je posle ispričao jedan veseli lokalni švercer, ona je propala, kako je prestao aktivni saobraćaj. Pritom su vozači koji su dolazi od stane Kosova govorili da nikakve postaje nisu videli, a ne treba se bojati prištinskih policijaca kada počne asfalt.

Formalna granica sa Kosovom se nalazi dva kilometara od raskršća. Međutim tamo nema nikakvih znakova i informacija o tome da ste vi došli u drugu državu, kao što nema ni graničnog prelaza, samo planine, i reka koja žubori dole u uskoj provaliji.

Kafana. Izvor fotografije: Public domain / Wikimedia.

Posle još nekoliko kilometara, nakon prevoja, dole se pojavljuju obrisi kuća razbacanih po planinama.

Automobila na tom putu ima malo. Retki prolaznici u dobrom slučaju koče, nakon što su primetili dvoje muškaraca, kako stopiraju, ali se ne zaustavljaju. Ali u svetu još ima dobrih ljudi: u nekom momentu se iza nas zaustavlja automobil, za volanom je sedeo puniji muškarac u plavoj uniformi i sa žuto-plavom oznakom kosovske policije.

Čuvar zakona, koji se osetio na nedavno ispijenu rakiju, na srpskom je pitao, odakle smo i kuda idemo. Odmah je bilo jasno: Srbin. Albanci iz principa ne govore srpski, čak iako savršeno znaju. „Mi smo Rusi, idemo u Lešak. Bili smo u manastiru Vrača (stari pravoslavni manastir blizu srpske granice), sada se vraćamo. Hoćete nas povesti?“, odgovaram na srpskom, za svaki slučaj nisam rekao istinu kuda smo se uputili. On je odmah sa osmehom rekao: „O, Rusi, braća, naravno, povešću vas“.

Izvor fotografije: @lesak_s_r_b.

Sever Kosova

Policijac je ispričao da se u Lešaku održava turnir u malom fudbalu, a on će tamo obezbeđivati. Sam on je pravoslavni Srbin, ali radi za Prištinu, prinuđen, šta da radiš? Nivo života lokalnih Srba je ocenio kao „prosek, ali može se živeti“.

U Lešaku lokalni stanovnici oprezno dočekuju nepoznate, uostalom kao i u svakom malom gradu. Ali kada su čuli srpski jezik, odmah postaju ljubazni i gostoljubivi. U suštini život se ovde malo razlikuje od života bilo kog drugog provincijalnog grada:  sa stadiona se čuo zvuk utakmice, ljudi su šetali ili sedeli u restoranima, večerni vazduh je bio sa aromom pečenog mesa i šljivovice. Pritom svuda su visile sprske zastave. Treba naglasiti da srpski proizvodi u Lešaku koštaju isto koliko u Centralnoj Srbiji, iako su prištinske vlasti do toga za dva puta povećali carine na uvoznu robu.

Lešak je na dva koraka od prestonice srpskog Severnog Kosova, grada Kosovske Mitrovice. Poslednjih 20 godina je on podeljen na dva dela: na severu žive uglavnom Srbi, među kojima su i izbeglice iz albanskih rejona Kosova, na jugu Albanci. Brojnost raste iz godine u godinu, kao i površina albanskog dela grada: u poređenju sa 2011. godinom ona se povećala skoro dva puta. Primetno je raširen privatni sektor, pojavio se stadion, akva park i mnoštvo novih džamija. I ako je pre osam godina obala reke Ibar bila puna nacionalnim zvukovima iz srpskih kafana, danas je na smenu došao tehno, koji se čuje iz albanske strane.

Most između srpskog i albanskog dela Kosovske Mitrovice. Izvor fotografije: Aleksandar Ribin.

Jedan od najpoznatijih simbola podele između Srba i Albanaca je postao glavni most preko Ibra. Njega su izgradili u hajtek stilu francuski vojnici 2005. godine. Prema zamisli on je trebalo da simbolizuje pomirenje dva naroda, zbog toga su ga hteli nazvati “Mostom Prijateljstva”. Međutim upravo tamo su najčešće proizilazili sukobi između agresivno nastrojenih grupa Srba i Albanaca, I takav naziv se nije ustalio. U 2011. godini Srbi su prekrili most sa svoje strane tucanikom, ostavivši samo pešačke prelaze. A za par godina su ga zamenili betonskim blokadama i žardinjerama sa cvećem.

Sa albanske strane most već duže od 10 godina obezbeđuju kosovski policajci i italijanski karabinjeri. Ranije su oni proveravali dokumente onih, koji su prelazili iz jednog dela grada u drugi. Sada oni prosto posmatraju pešake, a Italijani noću odlaze u svoju bazu.

Sada preko tog mosta Srbi odlaze u albanske klubove i u prodavnice južnog dela grada po namirnice. Oni mogu da se vide i u albanskim kafanama, iako je pre nekoliko godina to bilo nemoguće zamisliti. Kao i to da će Srbi početi da rade u kosovskoj policiji, koja odgovara vladi u Prištini.

Na jug

U južnom delu Kosovske Mitrovice nema nikakve posebne pažnje od strane policije, ni od strane lokalnih albanaca prema turistima, između ostalog i prema Rusima. Na glavnoj pešačkoj ulici sada se lako mogu sresti stranci. Oni pričaju da su došli da pogledaju grad kao na svojevrsni spomenik minulog rata: nešto poput podeljene između Grka i Turaka Nikozije na Kipru.

U Kosovskoj Mitrovici danas nije tako opasno, kao što je bilo 2011. godine kada su naoružani napadi proizilazili na samo nekoliko kvartala od “Mosta Prijateljstva”. Danas je takav utisak kao da je policija jedino ostala kod tog mosta.

Rudnik „Trepča“. Izvor fotografije: Arben Llapashtica / Wikimedia.

Na obodu grada se nalazi još jedan simbol kosovskog sukoba – rudnik “Trepča”. U Jugoslaviji se on smatrao jednim od najvećih preduzeća, i zahvaljujući njemu su upravo Mitrovicu smatrali prestonicom autonomnog kraja Kosovo, a ne njegov administrativni centar Prištinu. Nivo života u gradu je bio značajno viši, a infrastruktura je bila razvijenija. U najbolja vremena u “Trepči” je radilo do 12 hiljada ljudi, a danas fabrika zamire.

Prema rečima lokalnih stanovnika, upravo je želja za kontrolom nad “Trepčom” jedan od razloga zašto Priština i Beograd tako dugo ne mogu da se dogovore o statusu Kosova. Ni jedna od strana ne želi da preda kombinat. Radi se o tome da se preduzeće nalazi većim delom na severnoj strani Ibra, ali je deo kompleksa ostao na južnoj obali.

A još se u Mitrovici nalazi i razrušeno srpsko pravoslavno groblje. Na većini grobova su razbijene nadgrobne ploče i slike, slomljeni krstovi. Pritom treba spomenuti da na albanskom groblju u severnom – srpskom delu Mitrovice nije bilo ni jednog oskrnavljenog groba.

Spomenik prvom predsedniku nezavisnog Kosova Ibrahimu Rugovi u Prištini. Izvor fotografije: Aleksandar Ribin.

Bolje od Groznog

Iz Mitrovice do prestonice Kosova, Prištine može da se dođe autostopom. Kod lokalnih Albanaca, koji su pristali da povezu dvoje turista, Rusi su očito izazvali interesovanje: lokalna medijska propaganda okupira ljude mitovima o tome da ih svi Rusi mrze, i ako ne danas, onda će sigurno sutra doći na Kosovo tenkovima kako bi ga okupirali u interesu Beograda. Pritom se Albanci osećaju kao pobednici u sukobu sa Srbijom, i odnose se prema Srbima snishodljivo, kao što priliči pobednicima.

Kosovare više brine što su na vlasti isti ljudi kao i pre 20 godina, pripadnici “Armije oslobođenja Kosova” (AOK). “Bivši vrh AOK je na sve više pozicija u državi,” objašnjava vozač Albanac Fatmir. “Menjaju se dužnosti s vremena na vreme, ali nikog novog ne puštaju da se približi vlasti. Zbog toga imamo tako visoku korupciju, nema posla za mlade”.

Prema rečima mladih Kosovara rad u struci je u otadžbini jako teško naći, a zbog toga većina radi u državama Evropske Unije. Zahvaljujući tome mnogi osim maternjeg albanskog jezika govore još engleski i nemački. Kući omladina dolazi samo za praznike i na odmor.

Ulice Prištine. Izvor fotografije: Aleksandar Ribin.

Niz put od Mitrovice do Prištine, a treba da se ide još oko 150 kilometara, poslednjih godina se pojavilo dosta automobilskih stajališta i prodavnica, mnogo novih restorana, motela, hotela. Sam put je veoma dobro asfaltiran.

Prestonica Kosova se sada aktivno izgrađuje: dižu se nove zgrade, škole, poslovni centri i administrativne zgrade. Dominantna je u gradu katolička katedrala Presvete Majke Tereze, iako su među Kosovarima većina muslimani jezuiti. Katedrala se nalazi na bulevaru Bila Klintona upravo 42. predsednika SAD-a koga u nezavisnom Kosovu smatraju “ocem slobode”. Tamo se nalazi i poznati spomenik Klintonu sa podignutom rukom, koja jako liči na spomenik iračkom predsedniku Sadamu Huseimu u Bagdadu, koji je srušen u 2003. godini.

Od istorijskog, osmanskog dela Prištine je sada ostalo malo, nekoliko džamija, tradicionalna turska banja hamam i još nekoliko zgrada. Sve je to skupljeno u malom kvartu koji se prostire na 200 metara, a van njegovih granica se nalazi savremeni grad, koji je u planu arhitekture i planiranja daleko interesantniji od današnjeg Groznog, koji je takođe morao da se vadi iz ruševina.

Albanci ne odriču da Evropska Unija i SAD pokušavaju da naprave od Kosova eksperimentalnu državu, koja je “zbacila sa sebe breme socijalističke jugoslovenske prošlosti” i ide napred, u svetlu liberalno-kapitalističku budućnost. Ovo je slično situaciji sa Čečenijom, koja je takođe bila eksperimentalno odvojena nakon dugog rušilačkog rata. Pritom kod Kosovara postoji i doneto je spolja jasno shvatanje toga kakva država terba da postane, i podržava se potpuno evropsko. Albansko stanovništvo u Kosovu, iako i propoveda islam, ne zatvara se u svoju religiju. Lokalna omladina se odeva veoma otvoreno, i na Albankama se može videti takva garderoba, na koju se ne bi odlučile neke slobodnije devojke u Srbiji. Naravno, postoje i žene koje nose hidžab, ali to je retkost. Uglavnom u planu odnosa prema islamu Priština veoma liči na Istambul.

Kulturna prestonica Kosova je danas grad Prizren, najpopularniji u region kod stranih turista. U njemu starinska arhitektura i lepi prirodni pejzaži postoje zajedno sa burnim noćnim životom, a uveče se molitve mešaju sa glasnom muzikom iz mnogobrojnih klubova. Uz to dospeti u lokalnu crkvu Svetog Spasa, koja je deo objekata srpskog kulturnog nasleđa, nemoguće. Pristup je zatvoren: ona se nalazi pod zaštitom kosovske policije. Zgradu su veoma oštetili albanski radikali još u martu 2004. godine , iako se tada preko puta nje nalazila baza nemačkog kontingenta KFOR-a.

Manastir na granici Kosova i Centralne Srbije. Izvor fotografije: Aleksandar Ribin.

Prošlost i budućnost

Pogledavši Kosovo svojim očima, može se izvući zaključak da lokalni Srbi žive uglavnom u prošlosti, a Albanci u sadašnjosti i budućnosti. Ali radikalnog sukoba među njima nema, postoji koegzistencija. U region su se stalno sudarali prošlost i budućnost, konzervatizam i nove ideje. I to je novi ritam razvoja Balkana.

To što danas u Kosovu vladaju Albanci i strane donacije, još ne znači da će to postojati i sutra. Na primer, u Haški tribunal za vojne zločine je u julu 2019. godine pozvan načelnik AOK krajem 1990-tih, premijer Kosova Ramuš Haradinaj. Njega su ispitivali u svojstvu osumnjičenog. Ako se pretpostavi da će ga Hag osuditi na do 20 godina za ratne zločine, onda današnja kosovska elita veoma brzo može izmeniti svoje odnose sa Zapadom, a on će odlučiti da je bolje biti dobar sa Srbima, nego sa albanskim ekstremistima. I Kosovo će ponovo prokuvati ali već pod novim značajem, koji je u suštini veoma stari.

Izvor: Aleksandar Ribin, m.lenta.ru.

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име