Da li će se Rusija i Turska zavaditi zbog daleke Libije?

0
11

Predsednik Turske Redžep Erdogan obratio se parlamentu za dozvolu da uvede vojsku redovne vojske u Libiju kako bi podržali zvaničnu vladu nacionalnog sporazuma u Tripoliju.

Turska ima suvereno parvo da šalje svoju vojsku po pozivu vlade bilo koje države. Međutim, određeni izuzetak u slanju vojske u podršku vlade u prestonici Tripoli je u tome što sa njim ratuje opozicija, sa prestonicom u Torbuku. Na čelu opozicije je general Halifa Haftar, i njega podržava, između ostalog i vojnim snagama, Rusija.

“Vlada nacionalnog sporazuma” Faiza Saradža, to je vlada bez vlasti, zbog toga što iako je priznao UN, takvu ne priznaje parliament u Torbuku, i što je važnije, libijske oružane snage.

Dešava se situacija kada su ruski i turski vojnici u Libiji na različitim stranama fronta, a u isto vreme Moskva snadbeva Ankaru sistemima S-400 i zajedno grade gasovod “Turski tok”.

Naravno, formalno ruske vojske u Libiji nema. Haftara podržava privatna vojna kompanija “Vagner”. Prema rečima Erdogana, brojnost vojnika u toj kompaniji u Libiji dostiže 2000.

Prema drugim izvorima, broj “Vagnerovaca” u Libiji ne prelazi 200.

U Libiji u suštini se nalaze ruske privatne vojne kompanije, potvrđuje stručnjak za Bliski Istok u VŠE Grigorij Lukjanov.

“Oni se tamo ni od koga ne skrivaju, zbog toga što izvršavaju zadatak čuvanja međunarodnih humanitarnih misija, teretnih konvoja i t.d. U takvim kompanijama služe ne samo stanovnici Rusije, nego I bivši vojnici Sovjetske Armije iz celog bivšeg SSSR-a”, rekao je on.

Ove dve snage svakako “sede” na transportnim arterijama, koje donose ogromni prihod: putevi transporta nafte, a poslednjih godina, I putevi “transporta” bliskoistočnih I afričkih migranata u Evropu, objašnjava Lukjanov.

“Moskva je spremna da radi sa svakom od strana radi dostizanja glavnog cilja – stabilizacije situacije u Libiji I njeno pretvaranje u predvidljivog partnera kako na tržištu nafte, tako I u borbi sa međunarodnim terorizmom, koji se organski sprovodi nekontrolisanim migrantskim tokovima”, govori stručnjak.

Postojanje u Libiji turskih I ruskih snaga na suprotnim stranama unutarlibijskog konflikta pri istovremenim naporima obeju država da grade prijateljske odnose nije politička šizofrenija, smatra stručnjak Centra za stratešku konjukturu Oleg Ponomarenko.

“Ovo nikako ne smeta Moskvi I Ankari da grade svoje odnose u drugim pravcima, zbog toga što zvanično Rusija svoje vojnike u Libiji, za razliku od Sirije, nema. Moskva u krajnjem slučaju možo prosto da “ne primeti” besmisleni korpus privatnih vojnika sa turskim kontigentnom, ako se tako nešto odjednom desi”, rekao je on za Sneg.tv.

Prema rečima stručnjaka, rusko rukovodstvo u celini (ovo se tiče ne samo Turske) precenjuje političke deklaracije rukovodilaca drugih država, u nekom stepenu idealistično smatrajući da je u međunarodnim odnosima “dogovor vrednici od novca”.

“Sve države streme da ostvare ekspanziju u tim regionima I u tom stepenu, u kojem im je to dostupno. Turska nije izuzetak: ona vidi Bliski Istok kao sferu svojih interesa, I na to, kako na to mogu reagovati u Moskvi, njoj je uglavnom nebitno”, govori Ponomarenko.

Nakon što je Turska kupila od Rusije sistem S-400, u Moskvi je verovatno stvoreno shvatanje da u svetskoj politici nema prijatelja, nego postoje interesi. Razvoj situacije u Libiji mož biti trezvena novost za rukovodioce Rusije, naglašava stručnjak.

Izvor: sneg.tv.

Постави одговор

Molimo unesite svoj komentar!
Овдје унесите своје име